Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Svetog Aleksija Rimskog, svetitelja poznatog još i kao „Čovek Božji“ čiji je kult u prošlosti bio veoma jak, kako među istočnima, tako i među zapadnim hrišćanima.
Sveti Aleksije je rođen u Rimu za vreme vladavine cara Honorija, u uglednoj i veoma bogatoj porodici. Predanje kaže da su mu i roditelji bili pobožni i bogougodni ljudi bez obzira na moć i bogatstvo koje su imali.
Aleksije je bio njihov sin jedinac i bio je prinuđen da se oženi. Međutim, već prve bračne noći, pobegao je i narednih 17 godina proveo kao prosjak putujući od mesta do mesta širom Rimskog carstva, šireći hrišćanstvo i neprestano se moleći Bogu.
Nakon 17 godina lutanja, lađa na kojoj je Aleksije bio, zbog jakih vetrova, skrenula je sa svog prvobitnog puta i nanela ih do Rima. Svetitelj je to shvatio kao znak i posetio je kuću svojih roditelja. Otac i majka nisu poznali prosjaka koji je tog dana došao na njihova vrata, ali su mu dozvolili da živi u kolibi u njihovom dvorištu. Svoj isposnički život Aleksije je nastavio tu i u narednih 17 godina živeo nadomak roditeljske kuće.
Hrišćani veruju da se dana kada je preminuo Sveti Aleksije RImski u crkvi Svetih apostola, u prisustvu cara i patrijarha, začuo glas koji im je rekao da „potraže čoveka Božja“. Malo kasnije, saznalo se da je taj čovek prosjak koji živi u dvorištu jedne bogataške porodice i kada je car sa celom pratnjom stigao do Aleksijeve kolibe, sve je otkriveno. Svetitelj je pronađen mrtav, ali predanje kaže da mu je lice „svetlelo kao sunce“.
U ruci je imao papir na kome je, neposredno pred smrt, zapisao svoju životnu priču. Iz toga su roditelji i njegova žena koja ga je sve vreme čekala saznali ko je zapravo bio prosjak koga su primili u svoj dom. Nastala je velika tuga, ali se porodica Avetog Aleksija ubrzo utešila videvši čuda koje je, prema predanju, „čovek Božiji“ činio i nakon smrti.
Naime, hrišćani veruju da su se dodirom njegovog tela lečili mnogi bolesnici i da je iz tela Svetog Aleksija poteklo sveto miro. Sahranjen je u kovčegu od mermera i smaragda. Glava mu se nalazi u Svetoj lavri na Peloponezu. Sećanje na Svetog Aleksija Rimskog poštuju obe hrišćanske crkve iako je on vremenom postao mnogo poznatiji na Istoku.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 17. marta po crkvenom, tj. 30. marta po gregorijanskom kalendaru. Sveti Aleksije se smatra zaštitnikom prosjaka, putnika, bolničara, hodočasnika i dadilja. Narod kaže da „Čovek Božiji“ brine o svim ubogim i nesrećnim ljudima i da, na današnji dan, nikako nije dobro oterati prosjaka sa vrata ili mu odbiti milostinju jer ćete tako uvrediti svetitelja.
(dnevno)