Brak je trijumf mašte nad inteligencijom, rekao je Oskar Vajld. Ipak, i dalje je mnogo maštovitih, koji zamišljaju da jednim „da“ mogu da reše svako buduće „ne“ u životu.
Sama ceremonija venčanja pokazuje mnogo o tome kojoj kulturi, religiji, državi, pa čak i društvenoj klasi pripadaju mladenci. Širom sveta svadbe uključuju razmenu zaveta i prstenja, kao i mladu u beloj venčanici s velom. Međutim, postoje i brojni nepoznati rituali koji prevazilaze savremeno holivudsko poimanje „najvažnijeg dana u životu“.
Plakanje i pljuvanje
Tujia ljudi iz Kine spremaju se za venčanje 30 dana pre svadbe. To ne uključuje organizaciju sale, benda i dekoracije, već plakanje. Nevesta svakog dana plače jedan sat. Deset dana kasnije pridružuje joj se majka, a zatim, desetak dana posle nje, i baka. To se nastavlja sve dok sve žene u porodici ne isplaču dnevno bar 60 minuta. Taj čin ne predstavlja tugu, već simbolizuje spoj radosti i duboke ljubavi. Budući da žene plaču različitim intenzitetom i uz brojne prateće zvuke, kažu da ta buka zvuči skoro kao pesma.
U Švedskoj pak postoji tradicija ljubljenja. Mada ne u smislu srpskog običaja, da mladence uz čestitke poljubi nekoliko stotina gostiju. Naime, ako tokom svadbe mladoženja izađe u jednom trenutku iz bilo kog razloga, onda svi neoženjeni momci imaju priliku da poljube mladu. Isto važi i za mladoženju i devojke ako mlada napusti salu.
Jedan od najbizarnijih svadbenih rituala ima narod Kenije iz plemena Masai. Kod njih se tokom ceremonije venčanja, koja traje nekoliko dana, glava nevesti najpre maže jagnjećom mašću i uljem, a zatim njen otac blagosilja ćerku tako što je pljuje po glavi i grudima. Pljuvanje se u evropskoj kulturi tumači kao izraz sramote ili neodobravanja, ali u plemenu Masai smatraju da to donosi sreću i bogatstvo. Mlada zatim peške odlazi sa suprugom i ne gleda unazad kako se ne bi pretvorila u kamen. Hodaju sve do njegove kuće, bez obzira na to koliko je daleko. Tamo joj svekrva obrije glavu i tek tada oni postaju supružnici za ceo život.
U Južnoj Koreji praktikuju nešto sasvim drugačije. Ritual premlaćivanja nogu mladoženji vrše prijatelji i kumovi. Skidaju mu cipele i vezuju noge užetom. Potom mu odignu stopala od zemlje i šibaju ih štapićima ili posebnom vrstom ribe. Veruje se da će to učiniti mladoženju jačim prve bračne noći. Može biti bolno, ali je i zabavno. Služi za to da proverite snagu i znanje mladoženje. Često mu se tokom šibanja postavljaju i kviz pitanja. Ovaj šaljivi običaj ima važno mesto u korejskoj kulturi.
Kada je reč o Evropi, polivanje neveste je veoma stara škotska tradicija, koja i dalje postoji. To je deo rituala koji se obavlja pre venčanja. Nevestu, obično noću, iznenade prijatelji i prljavim rukama je dodiruju od glave do pete, ali je i trljaju svim vrstama đubreta. To može biti bilo šta, pokvareno mleko iz frižidera, pa sve do katrana i perja. Ritual prskanja neveste i mladoženje u mraku sa gareži i brašnom koristi se da bi se sprečili zli duhovi. Kao kada u našim selima svatovi pucaju u jabuku na krovu mladine kuće.
Stara nemačka tradicija podrazumeva da mladenci zajedno testerišu na dan svadbe držeći se za različite strane testere. Ovaj akt pokazuje sposobnost bračnog para da sarađuje i da pređe sve prepreke koje mogu da se ispreče u njihovom braku.
Kada se završi jevrejska svadbena ceremonija, mlada i mladoženja uskaču u jedan džak i naskaču na čašu kako bi je razbili. To ima više značenja, ali suština je da se demonstrira kako brak uključuje i tugu i radost, a da u oba slučaja supružnici posvećeno treba da ostanu jedno pored drugog.
U plemenu Nuer u Sudanu mladoženja se može oženiti tek ako mladu plati određenim brojem stoke. Mlada, s druge strane, ima ozbiljnije obaveze. Venčanje je završeno tek kada ona rodi dvoje dece. Ako žena ima samo jedno dete, muž može zatražiti razvod. Ako muž umre, njegov brat dužan je da postane udovičin muž.
Na venčanjima u Portoriku neizostavan deo ceremonije je i Barbika, koja je oblikovana tako da liči na mladu i obučena je baš kao ona. Gosti kasnije daruju lutku novcem kako bi mladenci imali sreće u zajedničkom životu.
Na ostrvu Borneo, podeljenom između Indonezije i Malezije, pleme Tidong prati drevnu tradiciju koja zabranjuje parovima da koriste kupatilo, pa i toalet, tri dana i tri noći posle stupanja u brak. Zato mlada i mladoženja tokom svadbe vrlo malo jedu i piju. Oni veruju da ova praksa garantuje dug, srećan i plodan brak.
Udaja za drvo
Indijski narod Kumbh Vivah upražnjava jedan od najneverovatnijih religijskih rituala. Devojke rođene u astrološki „pogrešno“ vreme, koje se naziva Mangalik Doš, da bi skinule prokletstvo sa sebe moraju pre pravog braka sklopiti i brak sa statuom boginje Višnu ili s drvetom svete smokve ili sa stablom banane. U nekim oblastima Kumbh Vivah je zamišljen kao brak devojke s bokalom vode. Prema nekim indijskim astrolozima, Mangalik Doš negativno utiče na bračni život izazivajući napetost, a ponekad i preranu smrt jednog od partnera. Zato devojka mora da izvede ovaj ritual, koji uključuje i venčanicu i kompletan nakit. Tek tada je zle čini napuštaju i ona može da se uda za svog izabranika. Bolivudska glumica Aišvarija Rai imala je jedan takav brak s drvetom pre nego što se udala za svog sadašnjeg supruga Abhišeka.
U nekim delovima Indije veruje se da zli duhovi mogu zaposesti ljude. Najčešće se to veruje za neke izrazito ružne devojke ili one s nekom vrstom deformiteta, pa čak i kada im nedostaje samo zub. Jedini način da se prekine to čudno prokletstvo je da se devojka uda za životinju, obično kozu ili psa. Tada se priprema raskošna ceremonija venčanja, s pićem i plesom. Kao i u prvom slučaju, nakon ove lažne, sledi prava svadba.
(Kurir)