Svekrva me pred mužem uvredila, a njegov postupak šokirao je i nju i mene.
Nas troje smo večerali, kao i uvek nedeljom. Svekrva je sekla salatu sa istim izrazom lica kao da seče lešinu.
Nož je udario u tanjir, a ja sam se zatekla kako brojim udarce – trideset sedam, trideset osam…
– Jesi li opet zaboravila da posoliš krompir?, rekla mi je svekrva.
Ćutke sam joj pružila solanik, ali Nikolaj me je pretekao:
– Mama, dosta je. Krompir je odličan.
Osmehnuo mi se i primetila sam da je malo nervozan. To se često dešavalo kada bi majka došla u posetu. Moja svekrva je odgurnula tanjir i zagledala se u mene:
– Tvoja žena mi dosađuje.
Nikolaj je prestao da žvaće. Gledala sam kako mu se trza Adamova jabučica — nije gutao krompir, već grudvu živaca. Odjednom mi je bilo smešno.
Ne zbog njenih reči, već zbog ove groteske: troje odraslih zamrznutih u scenografiji jeftine melodrame.
„U pravu ste, Irina Semjonovna“, rekla sam, odlažući salvetu u stranu. – Ni meni nije baš prijatno sa tobom.
Očigledno je očekivala nešto drugačije. Ali ja sam nastavila, okrećući se Nikolaju:
– Iseliću se. Na nedelju dana. Ili zauvek. Odluči se.
Pobledeo je. Svekrva se nasmejala:
– Vidiš li, sine? Ona sama sve razume…
„Ne, mama“, prekinu je Nikolaj. – Ti si ta koja ne razume. Ponižavaš moju ženu. U mojoj kući. I neću to dozvoliti.
Njegova ruka je pokrila moju. Svekrva je otvorila usta, ali je on prekinuo:
– Molim te, izađi!
Zamrzla se. Na sekundu sam pomislila da će se onesvestiti, oči su joj bile tako neprirodno ispupčene. Onda je ustala, bacila salvetu na tanjir i otišla.
– Jesi li… ozbiljan?
Seo je, spustivši glavu:
– Trebalo je ovo davno da kažem.
Očekivala sam bes, suze, čak i likovanje, ali sam osetila samo prazninu. Bilo je kao da su godine borbe sa majkom iznenada isparile, ostavljajući za sobom spaljeno polje.
Sledećeg jutra svekrva se vratila. Otvorila sam vrata u ogrtaču, sa mokrom kosom.
„Nikolaj je na poslu“, rekla sam joj, blokirajući ulaz.
„Dolazim k tebi“, pokušala je da se provuče kroz pukotinu, ali ja nisam odustala. – Slušaj me.
U njenim očima se videla panika.
– Ti… si mi oduzela sina.
„Ne“, odmahnuh glavom. – Sama si ga odgurnula. Svaki prekor…
Ona je nastavila:
— Sama sam ga odgajila! Ne razumeš…
– Razumem.. Zato sam to i izdržala. Ali on nije tvoje vlasništvo.
– On… on stvarno može da prestane da me voli? Upitala je to šapatom, gledajući negde u daljinu.
Prešla sam rukom preko njenog ramena.
– On te voli. Ali on se plaši. I mrzi sebe zbog ovog straha.
Pokrila je lice rukama. Čekala sam.
„Ja… ne znam kako drugačije da uradim“, promrmlja svekrva kroz prste.
„Naučićeš“, odgovorila sam. – Ili ćeš ga izgubiti.
Ponekad vam je samo potrebna promena da biste otresli prašinu sa svojih stagnirajućih uloga. I dalje me gleda popreko, ali u njenom glasu više nema otrova.
I naučila sam da potisnem njene komentare pre nego što ih uopšte izgovori. Svi nastavljamo da učimo.
(Stil)