Svekrva i muž izbacili bebu i ženu iz kuće jer dete nije ličilo na oca, a onda je usledio šok.
Onog dana kada se Julija udala za Aleksandra, njen život bio je osuđen na pakao. Svekrva je kontrolisala svaki njen korak, a čak ni trudnoća nije promenila ništa.
Muž je bespogovorno sprovodio svekrvinu volju i time sebi uništio život.
Julija je shvatila da će, ako se sada posvađa sa svekrvom, završiti istrošenih nerava i pokvarenog raspoloženja za ceo dan.
Tako je ćutke prošla pored stroge starice i ušla u njenu sobu da se presvuče i odmori. Julija je bila u osmom mesecu trudnoće.
Ona i Aleksandar čekali su svoje prvo dete. Trudnoća je bila teška za mladu ženu – stalno je završavala u bolnici uz pretnju pobačaja.
Teška situacija u kući, atmosfera koju je u njoj stvorila Zoja Arkadjevna, štetno je uticala na dobrobit Julije i njenog budućeg sina. Ali Julija nije mogla ništa da uradi povodom toga.
Svekrva nije volela svoju snaju i od prvog dana braka njenog sina jedinca sa njom počela je da pokazuje agresiju prema mladoj ženi. Julija je, zauzvrat, pokušala da bude strpljiva i da ne reaguje na provokacije svoje svekrve.
Njeni pokušaji da se približi muževljevoj majci uvek su dovodili do toga da se Zoja Arkadjevna još više udaljava od svoje snahe i počinje da je još više tlači. Julija se nije žalila Saši na svoju neprijateljsku svekrvu, shvatajući da joj to neće olakšati život u kući.
Jedino što nije mogla postojano da izdrži bili su stalni nagoveštaji svekrve da je Julija ostala trudna sa strancem.
U takvim trenucima, mlada žena je postala nekontrolisano besna i pala u histeriju, usled čega joj se zdravlje naglo pogoršalo.
Julija je teško uzdahnula i sela da se presvuče. Od jutra su je bolela donji deo leđa. Po dolasku kući, nelagodnost se samo pojačala i počela da prelazi u očigledan bol.
Mlada žena je nekoliko minuta sedela na krevetu, skupljajući hrabrost, a onda je polako ustala da ode u kuhinju na užinu. U tom trenutku osetila je kako joj niz noge curi topla tečnost.
Pororđaj je doneo nove probleme
Julija se porodila. Dečak je rođen zdrav. Julija, ruka koja joj je drhtala od srećnog uzbuđenja, okrenula je broj svog muža i rekla mu da se u njihovoj porodici pojavila dugo očekivana beba.
Kada su novopečena majka i sin otpušteni iz porodilišta, Zoja Arkadjevna nije došla u porodilište da pokupi snaju i unuka. Više je volela da ostane kod kuće.
Ubrzo je Aleksandar doveo svoju ženu i sina kući. On je sam nosio novorođenog dečaka u naručju i, čim je prešao kućni prag, snežno beli smotuljak sa bebom uručio svojoj majci.
Ona, žurno uzimajući dete od Aleksandra, počela je da ga gleda sa interesovanjem. Dete je imalo krupne oči, crne kao noć, i zlatno-tamnu kožu, što Zoja Arkadjevna nije ignorisala.
– Ne liči ni na koga! A otkud on tako crn? – rekla je pobedonosno starica, znalački se smeškajući i sa zlobom u glasu.
Posle ovih reči, Aleksandar je požurio da uzme svog sina od svoje majke. Pažljivo je pogledao bebu koja je spavala i oklevajući upitao:
– Ali on liči na mene?!
Zoja Arkadjevna zamišljeno odmahnu glavom i uđe u svoju sobu. Posle majčinih reči, Aleksandar je celo veče mrko šetao i ni sa kim nije razgovarao.
Ozareni osmeh koji mu nije silazio s lica celog jutra negde je nestao. Umesto toga, na čovekovom licu pojavila se bolna, gorka malodušnost, što je Juliju uznemirilo do suza.
Shvatila je da razlog za promene u njenom mužu leži u rečima svekrve, koja je jasno nagovestila da je Julija rodila ne njega, ni Sašinog sina.
I sama Julija je u početku bila iznenađena kada je prvi put videla dečaka. Pošto su i njena svekrva, i njen muž i ona sama bili svetlih očiju, plavi i svetle puti, žena je bila sigurna da će se dete roditi svetle kose sa plavim očima.
Ali Julija nije bila nimalo razočarana. Sa nežnošću je gledala svog novorođenog sina i pomislila da su u Aleksandrovoj porodici verovatno bili tamnoputi preci; nikada nije čula za takve ljude u sopstvenoj porodici. Mali dečak je i dalje izuzetno ličio na svog oca, uprkos razlici u boji kože i očiju.
Beba je imala iste punačke, skerletne usne, blago podignut nos i rupicu na bradi, kao i Aleksandar.
Saša je upozorio ženu da će sa prijateljem proslaviti rođenje sina i brzo je otišao. Vratio se tek ujutru, u nepristojnom izgledu.
Julija nije ni trenula celu noć. Setila se ravnodušnog, ledenog pogleda svog muža, a srce joj je krvarilo u tim trenucima.
Zoja Arkadjevna se više nije ni približila svom unuku. Kada je Julija izlazila iz kupatila, krajičkom uha čula je svekrvu kako sa nekim razgovara telefonom.
– Možeš li da zamisliš, rodila je tamnoputog dečaka! Gde se videlo da se u jednoj slovenskoj porodici, gde nije bilo tamnoputih od rođenja, takvo dete rodilo!
Julija je očajnički želela da ode kod svekrve i, prekidajući telefonski razgovor, ozbiljno razgovara sa njom. Ali u tom trenutku iz spavaće sobe se začuo dečji plač i žena je morala da se vrati svom probuđenom sinu.
Dok je Julija hranila i presvlačila bebu, probudio se i Aleksandar. Ne gledajući ni ženu ni sina, otišao je u kuhinju.
Julija je brzo stavila dečaka u krevet i krenula za mužem, kako ne bi dozvolila svekrvi da ispriča Aleksandru šta je nedavno pokvarilo magični dan otpuštanja iz porodilišta. Ušavši u kuhinju, Julija je čula kako Zoja Arkadjevna već govori:
– Tako je, sine. Ovo je trebalo odavno da se uradi. Bravo što si se odlučio da joj daš do znanja da se takve stvari neće dešavati.
– Zoja, o čemu pričaš? – zabrinuto je upitala Julijina svekrva.
Aleksandar je ustao i, prilazeći ženi, pogledao je prodorno i prkosno u oči.
„Podnosim zahtev za razvod“, rekao je supruzi, visoko podižući glavu i gledajući dole u svoju ženu.
– Šta? – upitala je Julija, ne verujući sopstvenim ušima: „Šta to govoriš?!“ Saša! Kakva prevara?
– Julija, bolje bi nam bilo da se razvedemo, mama je u pravu. Celu noć sam razmišljao o tome i shvatio da je to jedini izlaz iz ove situacije.
– Kakva situacija? – Julija je u nedoumici prošaputala, prebledeći od iznenađenja i straha: „Ne razumem šta se ovde dešava!“
„Sve savršeno razumeš“, umešala se svekrva u razgovor supružnika.
– Prestani da praviš budalu od mene. Zašto otvoreno ne priznaš da tvoj sin uopšte nije moj sin. Čak i slep čovek može da vidi da ovo dete i ja nemamo ništa zajedničko, vikao je Aleksandar.
Julija je bila šokirna onim što je čula.
Ona je nepokolebljivo podnosila svekrvine nagoveštaje, pokušavajući da ih ne primi k srcu, ali iskrene optužbe za izdaju koje su dolazile sa Aleksandrovih usana moralno su je slomile, jednostavno uništile.
Juliji se uvek činilo da ona i njen muž imaju jaku vezu zasnovanu na ljubavi i poverenju, i odjednom se sve srušilo u jednom trenutku. Juliju su slomile okrutne reči svog muža i njegov prezrivi, razočarani pogled.
– Kako možeš to da kažeš, Saša? Nemam nikoga osim tebe, i nikad nisam imala. Iskreno te, svom dušom, volim. Ovo je naš sin. Mnogo si me povredio optužujući me za neverstvo.
– Neću da slušam tvoje izgovore. Znaj da ja neću podizati tuđe dete. Spakuj svoje stvari, uzmi dete i oboje napustite moju kuću. Ne želim da te vidim više ovde.
– Saša, molim te, ne govori nešto zbog čega ćeš se kasnije kajati. Hajde da razgovaramo mirno.
Aleksandar je žurno izašao iz kuhinje i, skočivši u spavaću sobu, počeo da skuplja ženine stvari. U naletu besa uzeo je nekoliko njenih haljina iz ormana i bacio ih sa balkona.
Julija je u tom trenutku besno jecala, moleći svog muža da to ne čini, ali on je bio toliko zaslepljen i obuzet nekontrolisanim besom da ništa nije čuo. Julija je shvatila da je beskorisno sada razgovarati sa Aleksandrom.
Obrisala je suze i počela da skuplja preostale stvari. Ubrzo je Julija pozvala taksi i otišla kod svoje prijateljice sa detetom.
Tamo je plakala ceo dan, a uveče je, malo se smirivši, odlučila da pozove muža i pokuša da razgovara sa njim.
– Saša, molim te ne spuštaj slušalicu. Hajde da razgovaramo. Moramo razgovarati o svemu. Spreman sam da ti dokažem da si ti otac deteta. Hajde da uradimo test očinstva. On će pokazati istinu. Uverićeš se da je sin tvoj.
„Sve mi je jasno i bez testa“, rekao Aleksandar u jednom dahu i prekinuo poziv.
Julija je morala da se pomiri sa činjenicom da je Aleksandar već konačno sve odlučio za sebe, i da živi zarad svog sina, kome je bila potrebna.
Dečak joj nije dozvolio da se slomi nakon izdajničkog čina njenog voljenog muškarca. Julija se vratila u svoj rodni grad svojoj majci, koja joj je pomogla da podigne Romana.
Kada je njen sin imao dve godine, poslala ga je u vrtić, a ona se zaposlila kao računovođa u maloj privatnoj firmi.
Ovako je prošlo pet godina. Aleksandar nije mogao da zaboravi svoju ženu, koju je izbacio iz kuće, optužujući je za izdaju. Posle tog incidenta, nikada nije doveo kući lepši pol i nije bio zainteresovan za ozbiljne veze.
Duboko u sebi, čovek je i dalje voleo Juliju i nikada nije prestao da misli o njoj. Zoja Arkadjevna, tužno gledajući svog sina, kao cvet koji se suši od vrućine, polako umire sama, zamerila je sebi i shvatila da je pogrešila.
Ubrzo se starica razbolela. U poodmakloj fazi su joj dijagnostikovani ozbiljni problemi. Tri meseca nakon otkrića fatalne bolesti, Zoja Arkadjevna je umrla, ali je pre smrti uspela da razgovara sa sinom i otkrila mu svoju tajnu.
„Sine“, jedva čujno prošaputa Zoja Arkadjevna, dodirujući Aleksandrovu ruku i prodorno gledajući u njegove tužne, nesrećne oči, „oprosti mi za sve“.
Nanela sam ti mnogo bola, naterala sam te da skreneš sa pravog puta. Stvarno mi je žao. Kad bih mogla sve da promenim. Na kraju krajeva, ja sam kriva što si nesrećan.
– Mama, šta to govoriš? Ništa ti nisi kriva! – prigovorio je Aleksandar.
– Ne prekidaj me. Nemam mnogo vremena ni energije za razgovor. Želim da ti kažem celu istinu. Pre mnogo godina, ja, već udata žena, otišla sam na odmor sa drugaricom na jug. Tamo sam upoznala tvog pravog oca. Da, sine.
Vitia te je odgajao ceo svoj život, smatrajući te svojim, ali u stvari on nije bio tvoj otac. Tvoj pravi otac je bio mladi Rom kojeg sam upoznala na odmoru. U mladosti sam biola zaljubljen u Budulaja iz filma „Ciganin“.
A kad sam videla tvog rođenog oca, onda samo budućnost, toliko nalik Budulaju, i po karakteru i po izgledu, zaboravila sam na sve na svetu, bukvalno sam izgubila glavu.
Roma je zapravo tvoj rođeni sin. Rođen si za razliku od tvog krvnog oca, rođen si svetlokos kao i ja.
Ali tvoje dete je kopija sopstvenog dede. Kada sam prvi put videla svog unuka, Romana, skoro mi je stalo srce. Dečak me je podsetio na greh sa kojim sam živela ceo život, koji mi nije dao mira.
Svaki put kada bih ga videla, misli su mi se vraćale u prošlost, koju sam uzalud pokušavala da zaboravim. Zato sam mrzela tvog sina. Oprosti mi ako možeš. Tako sam ti kriva.
Aleksandar nije imao vremena da odgovori. Odjednom je osetio kako prsti koji su mu slabo hvatali zglob prestaju da se kreću. Čovek je, podigavši glavu, sa suzama u očima pogledao svoju majku, koja je do tada prestala da diše.
Odmah nakon sahrane, Aleksandar je počeo da traži svoju bivšu ženu i sina. Potraga nije bila teška.
Čovek je odmah kupio kartu za Julijin rodni grad i otišao tamo u nadi da će sve popraviti. Imao je tačnu adresu svoje bivše žene.
Pred veče se odvezao do privatne kuće u kojoj je Julija živela. Saša je stajao pored kapije nekoliko minuta, skupljajući hrabrost.
Odjednom je ugledao Juliju kako izlazi iz kuće, držeći u naručju malu tamnokosu devojčicu. Odmah iza Julije, iz kuće je izašao visoki smeđokosi muškarac, smeđokosi i petogodišnji Roman. Čovek je zatvorio vrata i, silazeći niz stepenice, poljubio svoju ženu i uhvatio Romu za ruku.
– Tata, hoćemo li jahati konje kad stignemo u park? – upitao je Roman i odmah dodao: „Ti i ja ćemo se voziti, a mama i Daša će nas gledati i slikati. Daša je još mala, neće moći da se vozi sa nama.“
„Dobro, sine“, odgovorio je čovek smešeći se sa odobravanjem i tapšajući dečaka po glavi.
U tom trenutku, Aleksandar je jasno shvatio da nema pravo da uništi život svog sina svojim neočekivanim pojavljivanjem u njegov život.
Video je da je Julija zaista srećna, njene blistave oči su govorile o tome. Aleksandar je shvatio da će napraviti još jednu neoprostivu grešku ako pokuša da upadne u prošlost.
Još jednom je oproštajnim pogledom pogledao bivšu ženu i sina i otišao, ne usuđujući se da im priđe.
…Aleksandar je ubrzao korak, brišući nadlanicom suze koje su se izdajničko kotrljale niz njegovo tužno lice.
(Stil)