Ispovest žene koja, prema njenim rečima, nije uspela da vaspita decu, prepuna je dirljivih detalja.
„Imam odraslog sina i ćerku. Muž i ja smo im u svemu pomagali, od učenja do kupovine kuće i čuvanja njihove dece.
Danas živim sama, muž mi je umro pre nekoliko godina.
Imam malu penziju, jedva pokrivam osnovne potrebe. Ponekad kada kupujem lekove, bukvalno moram da se odreknem hrane. Deca su svesna moje situacije, ali nijedan jedini put nisu se ponudili da mi pomognu.
Jednom sam nagovestila da bi mogli da plaćaju pola mesečnih računa jer će njima ostati stan kada umrem. Sin se pravio da ne razume šta sam rekla, a ćerka je rekla da jedva plaća sopstvene troškove.
Nijedno od njih ne ide prevozom na posao, imaju skupe automobile. Letuju svake godine na skupim mestima u skupim hotelima.
Ćerka svakog meseca kupuje novu odeću, svoju ćerku obasipa novcem. Dete za džeparac dobija veći iznos nego što je moja penzija. Kod sina u kući sav novac kontroliše njegova žena. Čak i kad bi hteo da mi pomogne, ona ne bi dozvolila.
Kad mi je komšinica ponosno rekla kako joj deca plaćaju letovanje svake godine, donose hranu i plaćaju račune, bukvalno sam bila uvređena. I ja sam uradila za svoju decu isto što i ona. Nekad sam od nje pozajmljivala novac, ali više se ne usuđujem, bojim se da će me pitati zašto meni deca ne pomažu kao njoj.
Ja sam svojim roditeljima pomagala koliko sam mogla. Nikad im nisam otišla praznih ruku. Pomagala sam i fizički i finansijski. Da li ja to nisam uspela da odgajim svoju decu kako treba?
Nemam nikakvu ušteđevinu, jer muž i ja ništa nismo čuvali, sve smo dali deci. I eto kako su mi vratili…“
(Stil)