Svi znaju za Predićevo čuveno remek-delo „Kosovka devojka“, a mi vam donosimo priču koja se iza tog dela krije.
Ona je kroz vekove simbol snažne žene u epskim srpskim pesmama i moralne pobede na Kosovu polju 1389. godine i kao takva bez premca je utkana u srpsku istoriju dok je sveta i veka. To priču o ovoj ženi čini slojevitom.
Kao glavna ličnost u istoimenoj narodnoj pesmi, Kosovka devojka je opevana kao mlada žena koja posle boja na Kosovu luta po bojnom polju, u potrazi za svojim verenikom Milanom Toplicom, kumom Milošem Obilićem i deverom Ivanom Kosančićem.
I tako, dok je prevrtala „po krvi junake“ naišla je na teško ranjenog viteza Pavla Orlovića, koji joj je preneo da su oni za kojima traga stradali u boju. Dok ga poji, on joj umire na rukama.
„Jao, jadna, hude sam ti sreće. Da se, jadna, za zelen bor ‘vatim i on bi se zelen osušio“, bile su njene reči kojom se ovo pojanje završava.
No, prema nekim izvorima iz narodnog predanja, Kosovka devojka je bila zapravo Jelica Musić, sestričina srpskog kneza Lazara i sestra srpskog vlastelina Stevana Musića, koji je gospodario u Brveniku, mestu u dolini Ibra.
Pesma, kao izvor predanja, kazuje da se u Jelicu “zagledao” Milan Toplica, pobratim Miloša Obilića i Ivana Kosančića, koji su se uputili na Kosovo.
Toplica je bio stvaran, istorijski lik, koji je važio za jednog od najpouzdanijih Lazarevih vitezova. On je nesporno sa pobratimima izgubio život na Kosovu, samo nije utvrđeno tačno kako.
Ali, prema jednoj od verzija, Toplica je kao prevodilac ušao zajedno sa Obilićem u Muratov šator, gde su obojica ubijeni.
Pesma o njegovom susretu sa Kosovkom devojkom i njena potraga za njim, kao i „Smrt majke Jugovića“, ubraja se u jednu od najlepših epskih pesama našeg naroda.
Ona je vekovima ostala simbol velikog srca i duboke i brižne duše srpskog naroda koji brine, pomaže i voli svog bližnjeg.
Nekoliko vekova kasnije, usmeno predanje i lik Kosovke devojke inspirisao je našeg velikog slikara Uroša Predića da ovekoveči ovu bezimenu heroinu u vrhunsko umetničko delo srpskog realizma.
Slika je, zapravo, nastala po porudžbini Kola srpskih sestara, koje su želele da izrade razglednice koje bi bile prodavane u humanitarne svrhe. Pretpostavlja se da je Predića inspirisala baš Kosovka devojka, jer je u njoj video „prvu bolničarku“ iz srpskog nacionalnog mita i ona je zaista prvi slikani motiv ratne bolničarke u svetskoj umetnosti.
Skica za delo je nastala 1914. godine, međutim slikanje je prekinuo Prvi svetski rat i čuvena slika je završena tek 1919, baš u vreme oporavka i buđenja Srbije nakon golgote Velikog rata.
Još jednom, Kosovka devojka je bila simbol sačuvane časti otadžbine.
Na slici je predstavljen mitski junak Orlović, kojeg na samrti poji iz zlatnog kondira Kosovka devojka. Oni su simbočno smešteni u letnji pejzaž, pred svitanje sunca u zoru.
Sama simbolika slike se ne odnosi samo na Kosovski boj, već i na Kosovski zavet, srpski moral i zakon viteške časti koji nosi sa sobom. Ukratko, Kosovka devojka bila je i ostala simbol otadžbine.
A zahvaljujući Prediću, ona je otelotvorena. I ne samo njemu.
Da bi stvorio ovu kompoziciju, slikar je imao model, ”pravu” Kosovku devojku, koja mu je pozirala za ovu čuvenu sliku.
Prema pisanju Vikipedije, čuvenu Srpkinju ovekovečila je Leposava Stanković, jedinica rođena 29. decembra 1899. godine u Beogradu.
Pored njene crne kose, jakih i izraženih crta lica i krupnih očiju, kako beleži Serbian Times, Leposava je navodno sa Kosovkom devojkom delila i sličan temperament, jak karakter i čvrstu volju.
O njoj se isto veoma malo zna. Ova Beograđanka je išla u Trgovačku školu, u kojoj je brat Uroša Predića tada bio direktor.
A kako ih je Predić slikao zasebno, navodno se nikada nije srela sa čovekom koji je bio model za lik viteza Pavla Orlovića.
Leposava je čuvala reprodukciju Predićeve slike u stanu, Politika je 3. marta 1995. godine prenela kratku vest pod naslovom “Umrla ‘Kosovka devojka’”.
„U Beogradu je, sasvim tiho, 2. marta izjutra, u 96. godini umrla Leposava Lulik, rođena Stanković, zauvek ovekovečena na čuvenom platnu Uroša Predića ‘Kosovka devojka’” – pisalo je.
Od početka juna 2020. godine ovo remek-delo koje predstavlja nacionalno blago vredno pola miliona evra, izloženo je u Skupštini grada Beograda.
(Stil)