Srpska pravoslavna crkva i vernici sutra proslavljaju Svetu Pelagiju Tersijsku.
Rođena u gradu Tarsu, od roditelja neznabožnih, no znamenitih i bogatih. Čuvši od hrišćana za Hrista i za spasenje duše, ona se razgori ljubavlju prema Spasitelju i u duši beše sva hrišćanka.
U to vreme beše strašno gonjenje hrišćana. Dogodi se, da se sam car Dioklecijan zaustavi u Tarsu, i da se za vreme njegovog bavljenja u tom gradu njegov sin, carević, zaljubi smrtno u Pelagiju, i htede je uzeti za ženu.
Odgovori Pelagija preko svoje zle majke, da se ona već obrekla svome nebesnom Ženiku, Hristu Gospodu. Bežeći od skvernoga carevića i od svoje zle majke, Pelagija potraži i nađe episkopa Klinona, čoveka znamenita zbog svoje svetosti.
On je pouči u veri hrišćanskoj i krsti. Tada Pelagija razdade svoje raskošne haljine i mnogo bogatstva, vrati se domu i ispovedi majci, da je ona već krštena. Čuvši za ovo carev sin, i izgubivši svaku nadu, da će moći dobiti ovu svetu devicu za ženu, probode samoga sebe mačem i umre.
Tada zla majka sama optuži caru svoju ćerku i predade mu je na sud. Car se zadivi lepoti device, i zaboravivši svoga sina, raspali se nečistom strašću na nju. No kako Pelagija osta nepokolebljiva u veri svojoj, osudi je car na sažeženje u metalnom volu, usijanom od ognja.
Kada je mučitelji obnažiše, sveta Pelagija se prekrsti krstom i s blagodarnom molitvom Bogu na usnama svojim, sama uđe u usijanog vola, gde se u tren oka sva rastopi kao vosak.
Postrada česno 287. godine. Preostatak njenih kostiju dobavi episkop Klinon i sahrani na brdu pod jedan kamen. U vreme cara Konstantina Kopronima (741-775) na tome mestu bi sagrađena krasna crkva u čast svete device i mučenice Pelagije, koja se žrtvova za Hrista da večito caruje sa Hristom.
Tropar (glas 4)
Ovčica Tvoja Isuse, Pelagija, zove silnim glasom: „Tebe Ženiče moj ljubim i tražeći Te stradam, i raspinjem se i sahranjujem u krštenju Tvome. I stradam radi Tebe, da bih carstvovala s Tobom, i umirem za Tebe, da bih živela s Tobom. Primi me kao čistu žrtvu, s ljubavlju žrtvovanu za Tebe.“ Njenim molitvama, kao Milostiv, spasi duše naše.
Pelagija kao angel svetla Predsta caru na sud i osudu; Zverovidni car joj govoraše: — Vencem ću te ovenčati carskim, Budi moja žena međ ženama! Pelagija smelo odgovara: — Ja se gnušam braka c neznabošcem, Nikad, care, tvoja biti neću, Šta li nudiš? Venac od prašine! Ja tri venca imam u Gospoda, U Isusa mog večnog Ženika: Prvi venac — jer veru održah, drugi venac — jer devstvo sačuvah. Treći venac — venac mučeništva. Ne oklevaj, care nečestivi. Drobi ovo telo od prašine, Drobi, seci, gori, i samelji. Da pre duša ide na venčanje. Da pre stanem uz Ženika svoga. Spasitelja Boga besmrtnoga.
(Espreso/Cudo)