Srpska pravoslavna crkva i vernici sutra slave dan sećanja na Svete Otroke
To je legenda o sedam mladića koja je bila veoma poštovana u starom hrišćanskom svetu, ali je vremenom zaboravljena i danas gotovo niko ne zna za ove svetitelje.
Mesto događaja je drevni Efes u današnjoj Turskoj, i to oko 250. godine leta Gospodnjeg, a glavni protagonisti su sedmorica mladića koji su se sakrili u pećini kod brda Ohlon u okolini Efesa.
Bilo je to doba velikog prognoza hrišćana pod carem Dekijem, a ovi mladići, osim što su bili hrišćani, bili su i vojnici koji su odbili da prinose žrtve mnogobožačkim bogovima. Priča kaže da je reč je bila o deci najuglednijih starešina Efesa, a zvali su se: Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Ekzakustodijan i Antonin.
Po dolasku u pećinu, Decije je saznao šta su momci uradili i naredio je da se pećina zazida.
Mladići, ipak, po Božjoj volji, predanje kaže, nisu umrli, već su zaspali.
Spavali su preko 200 godina! Za to vreme hrišćanstvo je postalo dominantna vera širom Evrope. Mladići su se, napokon, probudili u vreme vladavine Teodosija II, pobožnog i blagog vladara, zdravi i isti kakvi su pre više od dva veka bili.
Identična priča o sedam mladića može se pronaći i u Kuranu, s tim što se tamo nazivaju “Ljudi iz pećine”, a Danilo Kiš je iza sebe ostavio nezavršen roman “Legenda o spavačima”. U modernoj kulturi na njih se gleda kao na “putnike kroz vreme”.
Iznenadili su se kada su, izašavši iz pećine, videli da se nalaze u sasvim drugačijem vremenu i među sasvim drugim ljudima. Naravno, izazvali su veliku pažnju svojom pojavom, a zbog svojih priča o sopstvenom vaskrsenju umalo i da poginu.
U to vreme, pričama o vaskrsenju bavili su se uglavnom jeretici, dok su hrišćani odbacivali tu mogućnost. Legenda kaže da je sam Teodosije želeo da vernicima dokaže da je vaskrsenje moguće. Tada je jedan pastir koji je svoje ovce redovno vodio na ispašu u blizini pećine gde su mladići spavali, rešio da napravi tor za svoje ovce, pa je odnosio kamen po kamen iz zida kojim su momci bili pregrađeni. Tako je i naišao na usnule mladiće koje je Teodosije odmah prihvatio kao vaskrsle mučenike.
Sedam mladića iz Efesa su nedelju dana pronosili reč Božiju i pričali svetini koja je dolazila da ih vidi o čudima večnog života i tajnama vaskrsenja. Nakon toga, ponovo su usnuli u pećini, ovoga puta, da čekaju drugi Hristov dolazak i opšte vaskrsenje koje će tada nastupiti.
Svetih Sedam Otroka Efeskih bili su vrlo poštovani u prvom periodu hrišćanstva, ali danas je legenda o njima sasvim zaboravljena. Retko se gde više može pronaći crkva podignuta u njihovu čast, ili freska na kojoj su naslikani.
Običaji i verovanja
Ipak, srpska pravoslavna crkva seća ih se na 17. avgust, a veruje se da je ovo pogodno vreme za mirenje i oprost grehova jer su i Sveti mladići iz Efesa ustali kako bi rešili razmiricu među tadašnjim hrišćanima.
Slično, oni se smatraju zaštitnicima mladića i muškaraca. Veruje se da će se njima nasutrašnji praznik ispuniti svaka želja ako u crkvi zapale sveću i pomole se sedmorici “spavača”.
“Velika su čuda vere, u pećini kao u carskom dvorcu sedam svetih mladića prebivaše, umrevši bez truljenja: I posle mnogo vremena ustaše kao od sna, na uverenje o vaskrsenju svih ljudi: Njihovim molitvama, Hriste Bože, smiluj se na nas.”
(Alo)