Ovi svetitelji Božji su bili klirici pri patrijarhu Carigradskom Pavlu u vreme cara Konstancija.
Po smrti velikog cara Konstantina jeres Arijeva, koja dotle beše prigušena, opet ožive i poče uzimati maha.Pa i sam car Konstancije naginjaše toj jeresi.
Na dvoru carevom behu dva uticajna velikaša, Jevsevije i Filip, obojica vatreni Arijanci, glasi priča. Njihovim uticajem patrijarh Pavle bi zbačen s prestola i proteran u Jermeniju, gde ga Arijanci udaviše, a presto patrijaraški zauze zločestivi Makedonije.
U to vreme, kada Pravoslavlje imaše da vodi dve ljute borbe, protiv neznabožaca i protiv jeretika, Markijan i Martirije, založiše se svom snagom i odlučnošću za Pravoslavlje. Markijan beše čtec, a Martirije ipođakon pri sabornoj crkvi, i pod patrijarhom Pavlom behu patrijarhovi pisari.
Arijanci pokušaše najpre da ih potplate, no kada ovi sveti muževi to odbiše s prezrenjem, oni ih na smrt osudiše. Kada ih izvedoše na gubilište, oni uzdigoše ruke i pomoliše se Bogu blagodareći Mu za mučeničku končinu života svoga: „Gospode, radujemo se što ovakvom smrću izlazimo iz ovoga života. Udostoj nas, biti pričasnicima života večnoga, Ti živote naš!“ Tada podkloniše glave svete pod mač, i biše posečeni, 355. god.
Na njihovim čudotvornim moštima kasnije je podigao crkvu u njihovo ime sv. Jovan Zlatoust.
Na sutrašnji dan, izgovorite ovu molitvu:
„Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe, Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: njihovim molitvama spasi duše naše.“
(Mondo)