Džulijan Abasa (22) studentkinja je treće godine Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ona je u našu zemlju stigla iz daleke Ugande, uspešno se bori sa svim obavezama na fakultetu, dok pokušava da nauči jezik koji joj je u potpunosti nepoznat, ali i sklopi nova prijateljstva.
Za Telegraf.rs priča da je za našu zemlju čula zbog selektora reprezentacije Ugande, Milutina Sredojevića. Nakon toga, učila je i o Nikoli Tesli, a potom i o Novaku Đokoviću. Kada je došlo vreme za fakultet, Džuli je odlučila da znanje stiče u Evropi, a za Srbiju se odlučila zbog bogatih kulturnih vrednosti i religije.
– Živim u Srbiji dve godine i četiri meseca, u Srbiju sam došla krajem 2021. godine, kao stipendista po programu „Svet u Srbiji“. U stvari, pre nego što sam uopšte otkrila da postoji program stipendiranja, već sam tražila univerzitet u Evropi. Ali prve želje bile su mi Nemačka, Austrija i Holandija jer sam već imala neke prijatelje u tim zemljama i bila sam tamo ranije kada sam bila mlađa. Ipak, te zemlje su mnogo skupe, a moji roditelji su želeli neku zemlju koja ima kulturne vrednosti i izraženu religiju. Tako smo otkrili Srbiju i ona je odmah došla na prvo mesto. Moj otac je rekao: „Srbija je pravoslavna hrišćanska zemlja i još uvek se snažno drži kulturnih i porodičnih vrednosti, pa te molim da ideš tamo“ – počinje ova mlada devojka svoju priču.
Kada je čula srpski, htela da se vrati kući
Džuli se priseća svog prvog utiska o Srbiji – bio je dobar, ali čuvši srpski jezik na aerodromu poželela je da se vrati kući. I sada, nakon dve godine boravka u našoj zemlji, Džulijan muku muči sa pojedinim rečima, ali i padežima, a dodatan problem stvara joj medicinska terminologija koju svakodnevno sluša na fakultetu.
– Iako sam bila svesna da ću dva meseca da učim srpski jezik, a zatim da studiram medicinu na srpskom, bilo je apsolutno strašno, ali avaj, stigla sam do ovde, iako govorim bez ikakvog padeža. Srpski jezik je zaista bio izazov do danas, posebno u školi gde koristimo različite izraze kao što su „prilagođivanje, isečak, oskudna, gnječenje“ koje nikada ne srećem na ulicama gde učim jezik. Zapravo dok vam ovo pričam upravo sam nasumično izvukla te nove reči iz svoje knjige jer svaki put kada učim nalazim mnogo novih reči – kaže ona kroz smeh.
– Osim toga, moja nastava je na srpskom jeziku, jedva razumem šta moji profesori predaju, što znači da moram da radim dva puta više od mojih srpskih kolega, što ponekad može biti frustrirajuće – dodaje ona.
Džulijan se ne stidi da prizna kako često pomeša muški i ženski rod u konverzaciji, te doslovno žene oslovljava „ženkama“, a muškarce „mužjacima“.
– Srpski jezik je težak, ali toliko interesantan, imam poneki izazov tu i tamo, ali se zaista trudim da ga poboljšam. Zabavna činjenica: kada govorim srpski dva sata uzastopno, toliko ću se zbuniti i normalno počinjem da mešam ženke sa mužjacima – kaže ova duhovita devojka.
Iako se često susreće sa izazovima u potpuno nepoznatoj sredini, Džuli voli Srbe. Kako karakterno, tako i fizički.
– Volim Srbe generalno, Srbi su veoma ljubazni i gostoljubivi. Zahvaljujući svima koji su mi pomogli da se snađem u gradu potrefila sam smer jer uvek gubim put ili hodam u suprotnom smeru od moje Moovit aplikacije. Međutim, sklapanje prijateljstva ovde je bilo teško, Srbi su dobri prema meni, ali samo kada mi treba pomoć, inače niko nije pokazao interesovanje da bude blizak sa mnom i to je baš šteta! S druge strane, smatram da su mi Srbi privlačni, ali su veoma stidljivi da mi priđu. U početku sam mislila da me možda ne smatraju privlačnom, ali kasnije sam saznala da je to njihov problem, a ne moj – smeje se ova devojka.
„Volim srpsku kuhinju i hranim se u menzi“
Kao svaki student koji iz rodnog kraja dođe u Beograd i Džulijan se upoznala sa studentskom menzom. Pored tradicionalnih jela probala je i ona „na žeton“, ipak, čini se da nije ljubitelj istih.
– Uživam u Srbiji jer se osećam kao kod kuće, ova zemlja je tako mirna i ima veoma lepu prirodu. Bila sam u nekoliko gradova van Beograda, a to su Novi Sad, Valjevo, Pančevo, Zlatibor mnogo mi se dopalo, pogotovo na Zlatiboru, a hrana je neverovatna. Probala sam nekoliko jela kao što su sarma, ćevapi i karađorđeva šnicla, ali takođe nisam toliko upoznata sa većinom srpskih jela jer jedem u studentskoj menzi i tamo je hrana skoro ista svaki dan. Ali ja sam zaljubljena u sir, probala sam sir u svim oblicima i reći ću da mi je kajmak san snova.
Prema njenim rečima, jedino što je donekle odbija od Srbije je činjenica da je zimi stvarno hladno, s obzirom na to da Džulijan nije navikla na ovo godišnje doba. Priča nam da se nada da će svoja znanja koja stekne ovde iskoristiti da pomogne svojoj zemlji i olakša život mališanima, a pogotovo devojčicama.
– Kao što većina ljudi misli, Afrika je veoma siromašan kontinent. Ja sam lično iz veoma dobre porodice i moj razlog što sam ovde nije da poboljšam živote članova moje porodice, već živote manje privilegovanih. Volela bih, naravno, da ostanem ovde i možda se ovde venčam, ali mislim da sam Ugandi potrebnija nego Srbiji – zaključuje ova mlada devojka.
(Espreso / Telegraf)