Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog mučenika Stefana Dečanskog, u narodu se praznik naziva Mratindan. Ko je bio Stefan Dečanski za mnoge najtragičnija ličnost loze Nemanjića
Danas slavimo Svetog Stefana Dečanskog koji je smatran za najtragičniju ličnost loze Nemanjića. Zašto? Između dvojice silnika, oca Milutina i sina Dušana, proveo je detinjstvo kao talac na dvoru kana Nogaja. Istorija kaže da ga je otac oslepeo, a sin udavio. Ali krenimo od početka
Stefan Uroš III Nemanjić je bio srpski kralj iz dinastije Nemanjić koji je vladao od 19. januara 1322. godine do 8. septembra 1331. godine. Pošto je njegova zadužbina manastir Visoki Dečani, nazvan je Dečanski. Pretpostavlja se da je rođen oko 1276. godine ili oko 1284. godine. Preminuo je 11. novembra 1331. godine u tvrđavi koja se nalazila u gradu Zvečan, piše Biografija.org
Postoji više verzija o smrti Stefana Dečanskog, a jedna od njih je da je ubijen po naredbi njegovog sina Dušana Silnog.
Otac Stefana Uroša III je srpski kralj Milutin, ali ne zna se sa sigurnošću ko je njegova majka. Jedni smatraju da ga je rodila srpska plemkinja Jelena koja je sa Milutinom bila u nezakonitoj vezi i oni zastupaju mišljenje da je rođen oko 1276. godine.
Drugi tvrde da je rođen 8 godina kasnije u četvrtom Milutinovom braku sa Anom Terter, ćerkom bugarskog cara Georgija Tertera. Ima i onih koji veruju da je Stefana Dečanskog rodila Milutinova prva supruga Jelena Duka, ćerka upravitelja Tesalije Jovana I Duke.
Rođena sestra Stefana Dečanskog bila je Ana Neda koja se udala za bugarskog cara Mihajla III Šišmana. Sa očeve strane imao je polubrata Konstantina i polusestru Caricu ili Zoricu.
Stefan Uroš III je bio Milutinov prestolonaslednik o čemu svedoči njegovo ime. Oko 1292. godine Milutin i Dragutin su porazili tatarske vazale zbog čega im je pretila opasnost od tatarskog kana Nogaja. Milutin je sa njim sklopio mir, ali morao je da mu pošalje Stefana Dečanskog kao taoca. Kanu Nogaju je to bila garancija da srpski kralj više neće ugrožavati njegovu teritoriju i vazale.
Pretpostavlja se da se Stefan Uroš III vratio u Srbiju 1297. ili 1299. godine kada je vrhovni tatarski gospodar preminuo. Milutin mu je dao da upravlja Zetom i bio je njegov namesnik.
Stefan Dečanski se oženio Teodorom Smilec, ćerkom bugarskog cara Smileca. Imali su 2 sina: Stefana Dušana poznatijeg kao Dušan Silni i Dušica, kao i ćerku Jelenu koja je bila žena kneza Mladena III Šubića.
1299. godine Milutin se oženio vizantijskom princezom Simonidom od koje je bio stariji skoro 40 godina.
Njegov četvrti brak sa Anom Terter je proglašen nevažećim i ona je bila predata vizantijskom caru Androniku II. Pošto Milutin sa Simonidom nije imao dece, njena majka Irina je pokušala da ga ubedi da vlast prepusti jednom od njenih sinova, Dimitriju ili Teodoru. Međutim, nijedan od prinčeva nije bio zainteresovan za srpski presto. Pretpostavlja se da je ovo bio razlog zbog kog se 1313. ili 1314. godine Stefan Uroš III pobunio protiv oca.
Arhiepiskop Danilo II je u svom delu napisao da ga je vlastela ubedila da donese ovu odluku. Milutin je sa mnogo jačom vojskom krenuo na sina koji je pobegao preko reke Bojane. Srpski kralj je Stefanu Dečanskom ponudio pregovore, ali zarobio ga je čim je došao da ga zamolio za oproštaj. Stefan Uroš III je u okovima poslat u Skoplje gde je dželat trebao da ga oslepi. Nakon toga, on i njegova porodica su proterani u Carigrad kod Milutinovog tasta Andronika II. Tek kasnije će biti otkriveno da Stefan Uroš III nije u potpunosti izgubio vid. Pretpostavlja se da su njegovi ljudi potplatili dželata da ga samo rani.
Milutin ovo nije saznao, a Stefan Dečanski je do kraja očevog života nosio povez preko očiju.
Vizantijski car je bio korektan prema njemu posebno što mu je, tokom izgnanstva, preminuo mlađi sin Dušic. Stefan Uroš III je pisao humskom biskupu Danilu i zamolio ga je da ubedi njegovog oca da mu dopusti da se vrati u Srbiju. Danilo je to preneo srpskom arhiepiskopu Nikodiju koji je nagovorio Milutina da oprosti sinu.
1320. godine Stefan je došao u Srbiju i počeo je da upravlja Budimljem, dok je njegov polubrat Konstantin upravljao Zetom.
29. oktobra 1321. godine Milutin je preminuo. Konstantin je krunisan za kralja u Zeti, ali ubrzo je izbio građanski rat pošto je Stefan Dečanski polagao pravo na presto.
Rekao je da mu je Sveti Nikola povratio vid i imao je podršku vlastele i srpske crkve. Stefan Uroš III je ponudio Konstantinu da podele vlast, ali on je to odbio. Usledio je napad na Zetu, a Konstantin je ubijen. 19. januara 1322. godine Stefan Dečanski je krunisan za kralja, a naziv njegove titule glasio je: „Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja“.
Istog dana, Stefan Dušan je postao mladi kralj. Osim Konstantina, protivnik novog srpskog kralja bio je i sin njegovog strica Dragutina, Vladislav. Podržala ga je vlastela njegovog oca, ugarski kralj, bosanski ban Stefan II Kotromanić i Bugari.
1323. godine Stefan Uroš III i Vladislav su zaratili. Krajem godine, Stefan Dečanski je zauzeo Rudnik. 1324. godine. Vladislav je bio poražen pa je pobegao u Mađarsku. Nije želeo da ode u Bosnu odakle bi nastavio borbu za srpski presto. Kada je umro, njegove teritorije su podelili ugarski kralj i bosanski ban. Pošto su dubrovački trgovci bili na Vladislavljevoj strani, Stefan Uroš III je sa vojskom napao Dubrovnik. Dubrovčani su od Mletačke republike tražili pomoć pa su Mlečani prestali da trguju sa Srbijom. Pošto srpska vojska nije mogla da osvoji Dubrovnik, a Dubrovčani nisu mogli da je poraze, u martu 1326. godine sklopljen je mir.
U oktobru 1322. godine preminula je Stefanova supruga Teodora. On je ubrzo odlučio da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog. Pretpostavlja se da je njegova namera bila da sa dinastijom Anžujci formira savez protiv Vizantije. Pošto taj brak nije odobren, okrenuo se Vizantiji i oženio se Marijom Paleolog, ćerkom Jovana Paleologa. Jovanu je ovo odgovaralo jer je hteo da stvori nezavisnu državu čiji bi glavni grad bio Solun. Zajedničkim snagama su napali Vizantiju, ali Jovan je ubrzo preminuo. Sa sigurnošću se zna da su Stefan Uroš III i Marija Paleolog imali sina Simeona Sinišu koji je bio vladar Epira i Tesalije i ćerku Teodoru koja je bila udata za srpskog velikaša Dejana.
U nekim izvorima se navodi da je njihova ćerka bila Jelena Šubić. 1323. godine bugarski car je postao Mihajlo Šišman, muž Stefanove sestre Ane Nede. Dve godine kasnije, u Vizantiji je izbio građanski rat između cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III koji se izborio da bude proglašen za savladara. Pošto se Andronik Mlađi time nije zadovoljio, tražio je saveznike među Bugarima, dok se Andronik Stariji obratio Srbima za pomoć. U Vizantiji je ponovo došlo do građanskog rata i 1328. godine Andronik Mlađi je osvojio Makedoniju i Albaniju.
Stefan Dečanski zvanično nije bio ni na čijoj strani, ali tajno je pomagao Androniku Starijem kod koga je bio tokom izgnanstva u Carigradu. Andronik Mlađi je imao veću podršku od dede i 1328. godine postao je vizantijski car. Usledio je sukob između Vizantije i Srbije pa je saveznik Andronika III postao bugarski car Mihailo Šišman. Bugarima se nije dopalo što je Srbija decenijama unazad zauzimala teritorije koje su nekada pripadale bugarskom carstvu. 1325. godine Mihailo Šišman je oterao Anu Nedu i sklopio je brak sa Teodorom, sestrom cara Andronika III. Bugarski i vizantijski car su se dva puta sastali i planirali su napad na Srbiju. Mihailo je svoju vojsku pojačao tatarskim i osetskim najamnicima i sklopio je savez sa vlaškim knezom Jovanom Basarabom.
Pošto je Stefan Dečanski znao šta njegovi protivnici nameravaju, platio je Kelte, Alamane i katalonske najamnike koji su se pridružili srpskoj vojsci. Bugarska vojska je krenula na Srbiju iz južnog pravca kako bi se ujedinila sa Vizantincima i nastavila napade. Stefan Uroš III je to hteo da spreči, ali očekivao je da će Bugari napasti sa severa. Pošto je bugarska vojska prešla srpsku granicu kod reke Strume, Stefan Dečanski im je ponudio pregovore.
Međutim, on je od špijuna saznao da su protivnički vojnici nedisciplinovani i da su se razdvojili kako bi našli hranu. 28. jula 1330. godine srpske snage su napale bugarsku vojsku kod Velbužda. Pošto ovo nisu očekivali, odmah su počeli da se povlače. U nekim izvorima se navodi da su Bugari bili iznenađeni jer su Stefan Uroš III i Mihailo Šišman ugovorili primirje koje srpski kralj nije ispoštovao.
U bitki je učestvovalo po 15.000 vojnika sa obe strane, a posebno su se istakli Stefan Dušan i odredi koje je on predvodio. Car je Mihailo je pokušao da pobegne, ali ubrzo je bio zarobljen.
Postoje tri verzije njegove smrti koje glase da mu je Stefan Dušan odrubio glavu, da su ga srpski vojnici ubili nakon što je pao sa konja i da je umro tokom razgovora sa Stefanom Dečanskim. Srpski kralj ga je sahranio u Crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu. Na mestu gde se odigrala bitka, sagradio je crkvu Svetog Vaznesenja koja se zove i Spasovica. Vizantijski car je saznao za ishod bitke i odustao je od pohoda na Srbiju. Umesto toga, napao je bugarsku vojsku koja je već bila značajno oslabljena.
Bugari su od Stefana Dečanskog zatražili mir i predložili su mu da se Srbija i Bugarska ujedine, ali on je to odbio. Tražio je da se na bugarski presto vrati njegova sestra Ana Neda i njen sin Jovan Stefan koga je dobila u braku sa Mihailom. Nakon ove bitke, Srbiji je pripao samo Niš, ali uspela je da uništi vizantijsko-bugarski savez koji je za nju predstavljao pretnju i postala je najjača država na Balkanu. Vlastela nije bila zadovoljna jer nije dobila nove teritorije i titule. Položaj Stefana Dečanskog je dodatno zakomplikovalo to što je vlastela sve više podržavala njegovog sina koji je bio željan novih bitki i osvajanja. Da bi ih smirio, poslao je Stefana Dušana sa vojskom da zauzme gradove u Makedoniji koje je Andronik III osvojio.
Međutim, nezadovoljstvo među vlastelom je bivalo sve jače i Stefan Uroš III je predosetio da će njegov sin pokušati da zauzme srpski presto. Zato mu je dao da upravlja Zetom, ali to ništa nije promenilo. Arhiepiskop Danilo II je u svom delu „Žitija srpskih kraljeva i arhiepiskopa“ napisao da je Stefan Dečanski, pod uticajem supruge Marije Paleolog, odlučio da njegov nasledik bude mlađi sin Simeon Siniša.
Takođe se navodi da je Dušan ispoštovao očevu volju i da je otišao u Carigrad, ali vlastela ga je nagovorila da se vrati i sukobi sa ocem. U Zeti ga je dočekala vojska koju nije tražio. Kako bi ih preusmerio, organizovao je lov. Pošto je Stefan Dečanski mislio da Dušan hoće da ga napadne, poslao je svoju vojsku da sruši njegov dvorac. Nakon toga, Dušan se povukao i pretpostavlja se da su se otac i sin pomirili.
U avgustu 1331. godine dogodio se napad na Nerodimlje u kome je zauzet dvor Stefana Dečanskog, a on i njegova porodica su zatvoreni u Zvečanu. Postoji više verzija njegove smrti. Danilo II je napisao da je srpski kralj najverovatnije preminuo od srčanog udara. Bugarski pisac i crkveni poglavar Grigorije Camblak je u svom delu „Žitije Stevana Dečanskog“ napisao da je Dušan naredio ubistvo Stefana Uroša III. On je sahranjen u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani, a njegova kruna se čuva u Cetinjskom manastiru.
Srpska pravoslavna crkva je prihvatila drugu verziju i za srpskog kralja kaže da je „od oca oslepljen od sina udavljen“. Stefan Dečanski je proglašen za sveca i njegov praznik, Mratindan, se slavi 11. novembra po julijanskom kalendaru, tj. 24. novembra po gregorijanskom kalendaru. U beogradskom naselju Železnik sagrađena je crkva Svetog kralja Stefana Dečanskog. Postoji legenda da je Stefan Uroš III prokleo svog sina i njegove potomke. Narod je u tome pronašao objašnjenje za to što je Uroš Nejaki izgubio Srpsko carstvo, kao i za poraz kneza Lazara na Kosovu.
(Izvor: Stil)