Njegovo ime je Ilijas Karas ali ga svi zovu Lui. Živi na grčkom ostrvu Ikariji, koje mnogi zovu ostrvom dugovečnih.
Za razliku od drugih grčkih ostrva ovde nema toliko mnogo turista, a život starosedelaca odiše jednom mirnoćom i saznanjem da kao što se Sunce svakoga dana ponovo rađa i izlazi na istoku, tako uvek postoji novi dan kao nova prilika da ono što nisi uradio danas možeš da završiš. Bez stresa, nervoze, ljutnje. Uz dobru i zdravu hranu i nezaobilazno domaće crveno vino.
Ovo ostrvo posetio je Jovan Memedović u okviru svoje emisije „Sasvim prirodno“ i tamo, između ostalih upoznao i Luija koji je svojevrsna maskota Ikarije. Njega svi znaju. Kao i većina starosedelaca i on je sa porodicom dugo živeo u inostranstvu, konkretno u SAD. Sve do početka osamdesetih godina. Kada je prvi put došao na ostrvo Ikariju tu je i ostao do dan danas.
Bez telefona i TV
“Tada je život bio još prirodniji nego danas. Nije bilo kola, samo konji i magarci, ljudi su zemlju obrađivali ručno a ne mašinama. Ja volim takav način života, običaje, opušten način života. Uvek postoji sutra. Šta god radio, uvek ima sutra. Ljudi nikada nisu ovde ljuti. Iako ne odete na zakazani sastanak, možete otići sutra. Možete otići i naredne godine, nije važno, oni će vas čekati. To je jedna od tajni Ikarije. Ljudi nikada nisu ljudi i nemaju ego“, priča Lui.
Uvek je u radnom kombinezonu i leti i zimi. I leti izimi nosi čizme a bradu nikada ne skraćuje.
“Nemam telefon poslednjih 10 godina. Imam vrlo star motorcikl ali dovezem se do kuće još uvek. Nemam televizor, zato što je to propaganda. Ništa ne dobijaš. Ponekad gledam sport. Bavio sam se sportom ranije, volim ga. Ali znam da sve to nije stvarno, to je više šou koji te okupira. Imam mnogo životinja, imam mnogo pasa. Spasio sam mnogo pasa od ljudi koji ih više ne žele, ili ne znaju kako da ih drže. Opasni su ali mi polako postajemo prijatelji i braća“, priča Lui.
„Jedem uglavnom voće“
Živi takoreći bez novca, i skoro da nema troškove.
“Uglavnom jedem voće. Jedem ponekad i meso, ali od početka maja do februara jedem voće. Retko kuvam što znači da mogu da živim a da ništa ne platim. Ali ja to ne radim zato što moram. Mogu da platim za hranu, ali volim voće i živim na voću. Osećam se dobro, zdravo, nemam problema. To je jedan od načina da budem slobodan. Ne treba ti kapitalistički sistem. Jedeš besplatno. I drugi ljudi na Ikariji žive isto tako. Ustajem rano izjutra, popijem kafu ili planinski čaj. Neki ljudi piju vino i umaču hleb u vino. To je naš način doručka, uz malo maslina. Onda hranimo životinje. Ponekad mi ujutru dođu prijatelji da se vidimo, nekad im nešto treba i onda menjate plan. Nahranite životinje i odete sa prijateljem jer mu trebate. Nikada ne odbijate da učinite uslugu ako je nekome potrebna pomoć. Ima jedna stara izreka kod nas – bolje da izgubite oko nego ime“, kaže Lui.
Napominje kako uvek ima vremena za druge ljude.
„To je najbolja filozofija na svetu. Novac je trik. Svet je dovoljno bogat da svi mogu da žive i rade za sebe a ne za druge. Na Ikariji možeš tako da živiš, imaš malo zemlje, posadiš šta ti treba, imaš svoje voće, nekoliko životinja i onda ti treba jako malo novca. Ti pametnjakovići koji vode svet hoće da zavisiš od novca. To je njihov izum. Što si dalje od toga to si slobodniji. Voleo bih da je svet bolje mesto. Ali mislim da svi treba da počnu od svog dvorišta i onda polako svet može da se promeni i da bude bolji. Da skroman život bude svima udoban i da živimo što jednostavnije. Da se drživmo što dalje od tehnologije, da budemo što bliži prirodi. Priroda je sloboda. Ljudi treba da se vrate prirodi. To je za mene sloboda. Mi smo jedine životinje koje treba da plate da bi spavali i jeli. Mi smo ludi, pa sve životinje preživljavaju bez novca. Zašto ga mi trebamo? Civilizaicija ide u pogrešnom pravcu. Ako napustiš prirodu i ona će napustiti tebe“, rekao je Lui.
(Izvor: Mondo)