Njena odlučnost da se izbori za pravdu dovela je do usvajanja novog zakona.
Paula Vigil je majka koja je svoj život posvetila brizi o teško bolesnoj ćerki, verujući da čini sve kako bi je zaštitila i obezbedila joj što bolji život.
Međutim, na kraju je otkrila bolnu istinu – čovek kome je bezrezervno verovala godinama, zapravo je zlostavljao njeno dete. Ipak, Paula nije ostala nemoćna.
Njena odlučnost da se izbori za pravdu dovela je do usvajanja novog zakona u saveznoj državi Juta, poznatog kao „Ešlin zakon“ (Ashlyn’s Law).
Ovaj zakon propisuje obavezne zatvorske kazne za seksualne predatore koji zlostavljaju naročito ranjive osobe, uključujući odrasle osobe sa invaliditetom.
Svoju potresnu, ali hrabru životnu priču, Paula je podelila u intervjuu za britanski Daily Mail. U nastavku vam prenosimo njenu ispovest u celosti.
„Držeći veliku bočicu za krv u ruci, medicinska sestra prišla je krevetu moje ćerke Ešlin.
„Moramo da joj izvadimo još krvi“, rekla je.
Bilo je to već sedmi put tog dana. Ešlin je imala samo tri godine i svaki put je plakala. Ni meni nije bilo ništa lakše.
„Ovog puta ću izaći napolje“, rekla sam, pokušavajući da se saberem, dok je moja devojčica dozivala mamu.
Imala sam samo 18 godina kada sam rodila Ešlin. Njen otac nije bio u njenom životu, a ja sam je podizala sama. Situacija je postala još teža kada je Ešlin imala 18 meseci i počela da se ponaša drugačije.
Prestala je da uspostavlja kontakt očima, počela je da sklapa ruke i ljulja se napred-nazad. Dok su druga deca njenog uzrasta hodala i govorila, Ešlin je brzo nazadovala u tim oblastima.
Naravno, vodila sam je kod raznih lekara, ali niko nije mogao da utvrdi šta tačno nije u redu. Najviše što su mogli da kažu bilo je da je verovatno u pitanju neka genetska bolest.
Moje dete je bilo stalno po bolnicama, podvrgavano brojnim testovima, stalno bušeno i pregledano. Ponekad bi bila uznemirena, ali posle svake procedure, nasmejala bi mi se.
Više nije mogla da kaže „mama”, što mi je slamalo srce. Konačno, kada je imala šest godina, dijagnostikovan joj je Ret sindrom, progresivno genetsko neurološko oboljenje.
„Fizički i mentalno, uvek će ostati na nivou bebe, i verovatno neće doživeti svoj 11. rođendan“, rekao mi je lekar.
Bila sam slomljena. Ubrzo nakon toga, Ešlin je prestala da raste. Nekoliko godina kasnije, počela je da ima i do 18 epileptičnih napada dnevno.
Gledati njeno malo telo kako se grči bilo je strašno i užasno. Uprkos svemu, Ešlin je sijala. I dalje se smeškala i kikotala, čak i u snu.
Na kraju smo pronašli lek koji je uspeo da joj uglavnom kontroliše napade, što je bila ogromna olakšica. Ali briga o njoj bila je i dalje posao koji je trajao 24 sata dnevno. To je bio naporan i usamljen život.
Godine 2015. stigla mi je poruka na Fejsbuku od Brajana Keneta Urbana, bivšeg školskog druga. Iznenadila sam se jer se u školi baš i nismo slagali. Ipak, uveravao me je da se promenio.
Kada me pozvao na kafu pristala sam. Video je moje objave o Ešlin i rekao mi je da se divi tome kako se brinem o njoj.
„Neverovatno je to što radiš za nju“, rekao mi je.
Počeli smo da se zabavljamo i prvi put sam se osetila voljeno i podržano. Pomagao mi je da vodim Ešlin na preglede, čak je i finansijski pomagao u njenom lečenju. Na kraju smo se venčali.
Brajan mi je bio oslonac kada su se Ešlinini napadi opet pojačali. Tada je imala već 30 godina – daleko je nadživela prognozu – ali brinula sam se kao prvog dana.
Odvela sam je kod neurologa, a doktorka je predložila da pokušamo da snimimo napad kako bi bolje razumela šta se dešava.
Zajedno sa Brajanom, postavila sam dve sigurnosne kamere iznad Ešlininog kreveta. Nekoliko nedelja sam redovno pregledala snimke, čekajući da zabeležim neki napad.
Užasan snimak
Jednog dana odvela sam mamu u pozorište povodom njenog rođendana, a Brajan je pristao da ostane s Ešlin. Sledećeg jutra, posle šetnje, napravila sam sebi čaj i sela da proverim snimke s prethodne noći.
Otvorila sam aplikaciju i počela da premotavam unazad. A onda sam ugledala nešto što mi je sledilo krv u žilama. Zamalo sam pala na kolena.
Na snimku Brajan je se*sualno zlostavljao Ešlin u njenom krevetu. Moje jadno, bespomoćno dete, stajalo je sklupčano pred čovekom koji je tvrdio da nas voli i brine o nama.
Moja ćerka bila je veličine osmogodišnjakinje i sa mentalnim kapacitetom deteta. Suze su mi lile niz obraze. Počela sam da hiperventiliram.
U tom trenutku, čula sam Brajanove korake na stepenicama. Ukopala sam se. Htjela sam da zgrabim Ešlin i pobegnem, ali bila sam prestravljena i nisam mogla da mislim jasno.
Živeli smo sa čudovištem. Kako to nisam znala? Koliko puta se ovo već dogodilo? Glava mi je bila u haosu. Brajan je ušao u kuhinju i pogledao me upitno. Bilo je jasno da sam uznemirena.
„Šta nije u redu?“, upitao je zabrinuto.
Složila sam neku izgovor da moram do garaže, a onda sam pozvala lokalnu policijsku stanicu.
Bojala sam se Brajana, pa sam se dogovorila da se sa policijom sastanem na parkingu hotela nedaleko od našeg stana. Kada su stigli, pokazala sam im snimak. Nisu mogli da veruju.
„Za 20 godina rada, ovo je najgore što sam ikada video“, rekao je jedan policajac kroz suze.
Vratili smo se kući, gde su odmah uhapsili Brajana. Dok su ga izvodili, pokušao je nešto da mi kaže.
„Ne gledaj je. Ne govori joj ništa“, viknuo je policajac.
Dalje sve pamtim kroz maglu. Ešlin su morali da pregledaju u bolnici. Policajci koji su morali da pogledaju ceo snimak, što ja nisam mogla rekli su mi da je Brajan viđen kako petlja oko kamera.
Očigledno je mislio da ih je isključio, pa je zato i pokušao da izvede napad bez da iko sazna.
„Ešlin zakon“
U januaru 2024. godine, Brajan je priznao dva slučaja silovanja i tri slučaja prinudnog seksualnog zlostavljanja.
Tužilac mi je rekao da, uprkos njenom invaliditetu, Ešlin pravno važi za odraslu ženu, pa ne postoji obavezna minimalna kazna. Brajan je osuđen na pet godina do doživotne kazne za silovanje, i po jednu do 15 godina za svako zlostavljanje.
Obratila sam se lokalnom advokatu. Pomogao mi je da sastavim predlog novog zakona, kojim bi se uvele obavezne zatvorske kazne za zlostavljanje osoba sa invaliditetom ili drugih posebno ranjivih grupa.
U martu ove godine, guverner Jute je potpisao „Ešlin zakon” u čast moje ćerke.
Prema ovom zakonu, predatori koji zlostavljaju decu ili odrasle osobe sa invaliditetom suočavaju se sa minimalnom kaznom od deset godina do doživotnog zatvora.
Nažalost, baš u to vreme, Ešlin je preminula u snu. Bila sam slomljena, sa osećajem da nisam uspela da je zaštitim od zla. Samo se nadam da je sada, konačno, na miru.
(Espreso)