Jedan status na Fejsbuku privukao je pažnju zbog scene iz prodavnice, u kojoj je Vladimir Đurić opisao šta je sve tamo doživeo…
„Odeljak sa rinfuznom robom. Tražim kikiriki u ljusci, to mi je pasija, opušta me ono krckanje i „borba za kikiriki“. Seća me valjda na 90-e, sankcije i detinjstvo. Prelazeći pogledom po svim onim čudesima od rinfuza. Primetih nju, baka. Seda kosa, staračke naočare.
Stari, ali besprekorno čist mantil. Crveni džemper, nepromočive čizme na nogama, bez kolica. Ima samo korpu u rukama. Nepristojno primetih, u njoj brašno, ulje, so, nešto malo suhomesnato. Sve u svemu, nista neesencijalno. „Pa šta bi to njoj i trebalo“. Mimoilazimo se pred ogromnim izborom raznoraznih đakonija. Ona zastaje malo levo od mene i otvara jedan od onih boksova. Iznad piše studentski mix, cena 2.248 dinara.
Zadovoljna je dok ga sipa, jedanput, dvaput, na trenutak zastaje. Ali ipak dodaje jos jednu turu. Neka, jednom se živi. Nada se, voli. Ne može se njena crkavica bolje potrositi. No na njenog jedinca, unuka, studenta. Pitam se znamo li mi dok nešto radimo, koliko je sve ponosan na to?
Ko se s nama hvali po komšiluku? Da li zaboravljamo koliko smo vredni kad smo u daunu? I da li smo im se ikada zahvalili zbog svega što su nam dali? Zbog svega onoga čega su se odrekli zbog nas? Kažu da je nemaština najveći porok, ja mislim da je to nemati na koga da potrošiš“, zaključuje on na Fejsbuku.
(Izvor: Mediji)