Stanimir Joković pobegao je u šumu na planinu Maljen kao mladić od 20 godina. U idućih 50 godina nijednom nije sišao u rodno selo, koje je bilo udaljeno nekoliko kilometara.
„Joković živi život kao žrtva vlastite predrasude i fanatizma. Jedan san ga je preobrazio i sada bi nauka mogla o njemu da razmišlja kao o fenomenu s mnogostrukim iskustvima“,
tim rečima počinje tekst „Pustinjak s Maljena“, koji je objavio NIN u broju 1230, 4. avgusta 1974. godine.
Novinar NIN-a uputio se tada na planinu u potrazi za Stanimirom.
Napisao je kako se nekome ko vidi i doživi ovakav način života nametne poređenje da je „takav bio i život pračoveka, onoga koji je stanovao u pećini, u početku ljudske istorije“.
Stanimir Joković rođen je u selu Mršelji u okolini Požege, a za mesto stanovanja izabrao je planinu Maljen. Kada ga je posetio novinar te 1974. bilo mu je 69 godina.
„Kada je pobegao iz sela, od ljudi, imao je 20. Od tada neprestano traje njegov beg u svet divljine, planinske tišine i usamljenosti“.
Do njega se moglo samo kozjim stazama i kroz gustu šumu, pisao je tada novinar. Nadomak sela Mršelji nalazile su se vodenice, a meštani su pričali da je do njih dolazio i Stanimir koji je krišom silazio s planine.
Živeo u zemunici od blata
Stanimira su ljudi bezbroj puta pokušavali da nagovore da se vrati u rodnu kuću, ali nisu uspeli. „Dobrovoljno je krenuo u oskudicu, van civilizacije, proživeti život poput predaka“.
Pričalo se da je u šumi sakupljao lišće, suvo granje, te lovio divlje životinje i ptice, a da je od ljudi bežao glavom bez obzira. „Meštani su govorili kako se Stanimir boji čoveka više nego zveri“.
Živeo je u maloj zemunici od blata, a kada bi se neko približavao mestu gde živi, sakrio bi se duboko u gustiš šume, sa štapom u ruci i tako je mogao stajati satima.
Ne bi se odazivao ma koliko ga dugo neko dozivao. „Delovao je blago i pitomo“, pisao je novinar.
Na svom „imanju“, na velikoj padini, imao je voćnjak s nekoliko šljiva, krušaka, jabuka, oraha i vinovom lozom.
Bilo je i pomalo pšenice, ječma, kukuruza, raži, zatim pasulja, graška, paradajza, crnog i belog luka. „Toliko da ne umre od gladi“.
„Pustinjak je ovde došao 1925. godine. Imao je samo motiku, sekiricu i kramp. Od te godine, Stanimir je krčio šumu, vadio kamen i povećavao posed.
Na iskrčeno je sadio voćke“. Ljudi su mu više puta zapalili staništa koja je gradio, a on ga je iznova podizao. Ništa nije moglo da ga natera da se vrati u selo.
I psi su ga napuštali
Imao je Stanimir i pse, ali su ga napuštali, jer i „njima bi dosadio takav besmislen način života“.
Novinare je do Stanimira doveo rođak Milivoj, jer samo je on to i mogao. Samo s njim je Stanimir komunicirao.
Jedva im je prišao, sklonio se na drvo, a kad je sišao nepovjerljivo im je prišao i iz kuće doneo tri kocke šećera, jednu za sebe, a dve za goste.
Novinar je opisao Stanimira kao fizički jakog čoveka, načetog životom u planini. „Pričao je nepovezano i napreskok.
Znao je da pripoveda, ali ne i da razgovara. Govorio je zakržljalim jezikom punim arhaizama, kao da je izronio iz davne prošlosti“.
Govorio je da je, kada je napunio 20 godina, sanjao kako mu je neko iz sela rekao da će ga ubiti, pa je on nakon toga shvatio da mu je jedini spas da pobegne u šumu,
što dalje od ljudi i da živi životom pustinjaka. Kada se probudio uzeo je sekiru, motku i nož i zauvek otišao iz porodične kuće.
Živeo je uveren da bi bio mrtav da to nije učinio. Ni majka nije mogla da ga nagovori da se vrati u selo.
Vodili su ga i na posmatranje u bolnicu, ali su ga pustili kao čudaka, ali ne i ludaka. „Od 1925. godine je u nepomirljivom ratu s ljudima koji ga okružuju.
Veruje da ga ljudi, zato što je čudak i pustinjak, mrze i progone, i odnose se kao prema zveri i psuju pred njim, što on ne podnosi. Zato stalno beži. Zlo, kaže, nikada nikom nije učinio, a zla se plaši“, prenosi Net.hr.
(Žena)