Kupili su stan uz kredit na 30 godina, a ljubav je nestala mnogo pre poslednje rate. Iskrena ispovest žene koja više ne zna gde pripada – osim u Excel tabeli troškova.
Nije svaka tišina u kući znak mira. Nekad je tišina sve što ostane kad se ljubav potroši, a obaveze ostanu da vas vežu čvršće od ikakvog prstena.
Ovo je ispovest žene iz Srbije koja već godinama živi pod istim krovom sa čovekom kog više ne voli – jer iz braka se ne izlazi lako kad vas veže kredit, deca i tiha sramota od neuspeha.
„Udala sam se iz ljubavi. Ili bar iz onog što sam tada mislila da je ljubav.
Zajedno smo se smejali, planirali, maštali o stanu sa pogledom. Kupili smo ga uz kredit na 30 godina.
Sećam se kako smo prvi put ušli – bez nameštaja, ali puni nade. On me je nosio preko praga, a ja sam verovala da ulazimo u naš zauvek.
A onda, malo po malo, kao da su godine počele da brišu ono zbog čega smo se voleli. Počelo je neprimetno – prestali smo da pričamo pred spavanje.
Počeli smo da jedemo svako u svom uglu. Da se zovemo samo kad nešto treba.
Ljubav se nije ugasila naglo. Samo je izbledela. Kao fotografija na suncu.
Nismo se varali. Nismo se udarali. Nismo se vređali. I baš zato niko sa strane ne bi ni pomislio da nešto nije u redu.
Ali kad noću zaspim pored čoveka kog više ne osećam, a ujutru se probudim bez i jedne želje da mu poželim dobar dan – znam da to nije brak.
To je dogovor. Ekonomija emocija.
Jedini razgovori koje vodimo su o deci i ratama. Ko će kad na roditeljski, i koliko treba da uplatimo banci.
Imamo tablicu u Excelu za troškove. Sve štima. Samo mi više ne štimamo.
Ponekad se pitam – šta bi bilo da smo stan iznajmili, a ne kupili? Da sam mogla da odem bez da vučem za sobom dug od 80.000 evra?
Ali nisam.
I sad… tu sam. Ne zbog njega. Ne zbog nas.
Nego zbog straha. Gde bih otišla? S kim? Na čiji prag? Kod roditelja ne mogu. Prijatelji imaju svoje porodice. A plata mi jedva pokrije osnovno.
Na papiru imamo sve – stan, decu, stabilnost.
Ali kad pogledam u ogledalo, vidim ženu koja više ne sanja.
Samo broji mesece. Rate. Dani do raspusta, da ode s decom kod mame i oseti kako je kad neko pita: „Jesi umorna?“ iz ljubavi, ne iz navike.
Znam da nisam jedina.
Znam da se ovako živi u mnogo brakova. Ćutke.
Znam da nema ni junaka ni zlikovaca – samo dvoje ljudi koji su stali negde između, bez snage da krenu dalje.
I možda me neko i osudi, ali iskreno – više bih volela da me pitaju: ‘Kako ti je zaista?’ nego ‘Koliko vam još ostalo do otplate?’
Jer više ne znam koliko meni još ima – ovako.“
U Srbiji mnoge žene žive ovako – ne u braku, već u kompromisu. Ljubav je nestala, ali banka još nije zvala.
Kad nemaš gde, ne odlaziš. Samo ostaneš – iz praktičnih razloga, a gubiš se iz emotivnih.
Možda ne bi trebalo da bude tako. Ali jeste.
I ako se prepoznajete – niste same. A možda ni sve nije izgubljeno.
(Lepa i Srećna)