Suočeni sa smrću, koje bi poslednje reči izašle iz vaših usta? Doktori koji se bave palijativnom negom otkrili su da poslednje reči ljudi obično spadaju u dve kategorije – dirljive i potresne.
Pacijenti su mirno preminuli izgovarajući da nisu imali nikakvih kajanja, dok su drugi izražavali tugu što su uzimali svoj život zdravo za gotovo.
Poslednje reči
Medicinska sestra u hospiciju Džuli MekFaden je za DailyMail ispričala kako su pacijenti često pozivali svoje roditelje koji su preminuli davno, ili čak bivše ljubavi koje nisu videli godinama.
Međutim, ona je takođe čula i pacijente koji su mirno izgovarali „Volim te” onima koji su im bili u blizini.
„To obično nije na poslednjem izdahu. Mnogi ljudi misle da je to kao u filmovima – dramatična, poslednja izjava nečega što su uvek zažalili ili nečega što su želeli da svi saznaju. To stvarno nije tako“, objasnila je MekFaden.
Ona je takođe napomenula da se često izgovaraju i reči poput „Hvala“, „Oprostite mi“, „Molim vas, oprostite“ i „Doviđenja“.
Iskustva sa mreža
Džuli je počela da deli svoje znanje i iskustva na TikToku, gde je stekla više od 1,2 miliona pratilaca i 12,4 miliona lajkova.
Hospicijska nega je vrsta zdravstvene zaštite koja se fokusira na pomoć terminalno obolelim pacijentima da ublaže bol i patnju, kao i na emocionalne i duhovne potrebe pred smrt.
„Govoreći sa ljudima svaki dan koji umiru, najveća stvar koju ljudi ne cene je svoje zdravlje“, rekla je Džuli.
„Mnogo stvari uzimamo zdravo za gotovo – da možemo da vidimo, jedemo, gutamo, hodamo, živimo potpuno bez bola. Mnogi ljudi kažu da to nisu cenili i da bi želeli da jesu.“
Neostvareni snovi i kajanje
Ljudi često kažu da „žele da nisu prokockali svoj život radeći“ i žene, naročito, govore o dijetama i žale što su se brinule o tome kako izgledaju njihova tela, ili što nisu jele ovo ili ono zbog dijeta i pokušaja da izgledaju na određeni način.
Međutim, dr Mina Čang, lekar palijativne nege iz San Franciska, rekla je za DailyMail da je najčešća stvar koju čuje od svojih pacijenata: „Nemam nikakvih kajanja“.
Druga česta tema kod ljudi pred smrt je „neizražavanje svojih osećanja prema porodici ili voljenima“.
„Ako su se neko vreme svađali, kažu: ‘Zašto nisam ranije rekao izvinjavam se? Zašto nismo ponovo uspostavili kontakt ranije?'“, kaže Džuli MekFaden.
„Sada, suočeni sa sopstvenom smrtnosti, počinju da razmišljaju o smrti svojih roditelja. I kažu: ‘Nikada ih nisam pitao, koja je bila njihova omiljena uspomena iz detinjstva?’“
Razmišljanja o prošlim odnosima
Ona dodaje: „To ih tera da razmišljaju o ljudima koje su izgubili i o tome šta žele da urade drugačije sada kada umiru, i kako žele da kažu svojoj deci ili porodici. A ako su od njih otuđeni, žaliće što su čekali tako dugo da se ponovo povežu, ako ikada.“
Međutim, nisu svi u stanju da izgovore prave reči.
„Mnogo puta, na kraju života, ljudi to uopšte ne spomenu, jer su toliko u negaciji da ne žele da govore o stvarima poput kajanja… Nisu uvek fokusirani na to jer pokušavaju da ne misle o tome. Zavisi od osobe“, rekla je MekFaden.
„Većina ljudi ne izgovara poslednji dah, ali ako to i učine, obično je to ‘Volim te’. Obično je to, ‘U redu je’, kao da utešavaju nekog drugog, ili nešto poput ‘Spreman sam’.“
Povratak u detinjstvo
Ponekad ljudi ponovo ponašaju kao deca.
MekFaden je ispričala: „Mnogi ljudi izgovaraju imena svojih roditelja. Ili kažu ‘mama’ ili ‘tata’, ili ime bivšeg muža koji je već preminuo.“
„Ako izgovore nešto blizu smrti, obično je to kratko, tiho i nečujno. Teško je zaista razgovarati.“
Ona je takođe objasnila da pozivanje na preminule rođake može imati veze sa tim što su roditelji „izvor utehe“.
„Uvek pričam da je smrt poput rođenja“, rekla je ona. „Ljudi su kao bebe.“
Jezici koje ljudi govore mogu se promeniti u poslednjem trenutku.
MekFaden je rekla: „Njihov prvi jezik je italijanski, ali su živeli negde gde su govorili engleski 50 godina, ali kada se približavaju smrti, ponovo počnu da govore italijanski.“
„Njihova porodica ih nije čula da govore italijanski godinama i sada će samo govoriti italijanski, ili neki čudni jezik, poput jidiša, iz svog rodnog kraja koji nisu posetili 80 godina.“
„Ponekad govore stvari koje nemaju smisla. Ali ponekad nemaju smisla za nas, ali mogu imati za njih. Kažu, ‘Moram da idem kući’.“
„Možda govore o našem drugom domu, ako postoji život posle smrti. Ljudi stalno govore o domu ili odlasku negde, ili o tome da moraju da odu, kao da idu na put.“
Nezaboravna iskustva sa pacijentima
Džuli MekFaden je ispričala nezaboravna iskustva sa pacijentima.
„Jedna žena, zaista smo se povezale. Rekla mi je: ‘Celog života sam bila hrišćanka, i još uvek ne znam šta će biti kada umrem, da li ću samo zatvoriti oči i otvoriti ih i videti Boga?’“
„Naravno, nisam znala. Panikovala sam u tom trenutku i pomislila, moraš imati odgovor. A onda sam pomislila, ne, Džuli, budi iskrena. Rekla sam, ‘Ne znam.’“
„I ona je samo smejala, a onda sam i ja počela da se smejem. I kaže: ‘Pa, izgleda da ću saznati.’“
(Pink)