Istorija jedne od najlepših i jedne od dugovečnijih zgrada u prestonici, Palate Albanije, beleži početke protkane nevericom i kritikom.
Kao i uvek, kada se kreće u nešto novo i pionirsko, sumnjičavost kao posledica navika na postojeće i dotadašnje uzima maha. Tako je i bilo pred gradnju Palate Albanije, prvog beogradskog i srpskog nebodera.
Na mestu gde se danas nalazi vitka i jednostavna „stara dama“, pre je bila kultna kafana, a možda je bolje reći – birtija. Kafana „Albanija“ nije ispunjavala ni jedan sanitarni, niti bezbedonosni uslov da postoji, ali je doživela preko 80 godina jer su se ljudi na nju bili toliko svikli, da su jedva dozvolili da je nestane 1936. godine.
Nastala negde sredinom ili u ranoj fazi druge polovine 19. veka, kafana je, iako jednospratna, prljava i uvek puna duvanskog dima, bila najpopularnije sastajalište za čašicu razgovora, a bogme i alkohola.
Njen redovan gost bio je i slavni Branislav Nušić koji je pogrešno 1929. godine procenio „da je „Albanija“ toliko dugo ovde gde je, a verovatno će tako i ostati.
Toliko je kafana bila prirasla za srce Beograđanima, da su uz nju i u njoj bili čak i nakon što su isključene struja i voda. Štaviše, poslednja pića i kafe u njoj su ispijane u isto vreme kada su sa objekta skidani crepovi i pripremano rušenje, 1936. godine.
Dve godine kasnije, raspisan je konkurs za objekat koji bi bio podignut na istom mestu. U februaru 1938. odabrano je rešenje Miladina Prljevića i Kraljevina Jugoslavija je bila na putu da dobije svoj prvi neboder.
Novosagrađena visoka lepotica bila je po mnogo čemu remek delo svog doba. Sagrađena je za samo 15 meseci, što je bilo izvanredno brzo za tadašnju graditeljsku praksu.
Sa 4 sprata ispod zemlje i 13 iznad, i visinom od 53 metra, ona je bila najviša zgrada na Balkanu u međuratnom dobu. Krstili su je po kafani koja je doskora zauzimala mesto gde su se spajale Knez Mihajlova i Kolarčeva ulica. Nazvana je Palata Albanija.
Kada je Beograd zahvatio Drugi svetski rat, u dnu Albanije bio je bunker u koji su se sklanjali visoki oficiri Rajha, tokom savezničkog bombardovanja.
Upravo tom prilikom, na Vaskrs 1944. u zgradu je upala avionska bomba teška pola tone, ali nije eksplodirala. U borbama za oslobođenje grada, Sovjeti i partizani su junačkom mukom neutralisali Nemce u objektu, a onda je na vrh palate Mladen Petrović postavio zastavu Jugoslavije i simbolički potvrdio pobedu nad okupatorom.
Nakon rata, Đorđe Lazarević, koji je učestvovao u njenoj gradnji, omogućio je revitalizaciju i obnovu objekta koji vazda gledamo kad se niz Kralja Milana krećemo ka Knezu, Trgu, Kalemegdanu itd.
Tokom baznih radova na dizanju objekta, prilikom kopanja temelja pronađene su kosti mamuta, kao i podzemne vode koje su punile kanale fundamenta. Gradom se širila priča da će zgrada biti ukleta jer je „tu bilo groblje“, dok se zbog podzemnih voda „pučanstvo“ bojalo da će se neboder strovaliti na prolaznike čim bude podignut.
Iz svih ovih razloga, građani su nekoliko puta dolazili do gradilišta u povećem broju, održavali proteste i prekidali gradnju. Verovali su da se zgrada neće uklopiti među okolne zgrade.
A onda je došao 20. oktobar 1939. godine i Beograd je ukrasila lepotica izgrađena u maniru srpskog modernizma. Vitka, jednostavna zgraa sa imenom koje i danas traje i svedoči o kosmopolitskom duhu grada na raskršću svetova.
Jedan od projektanata Palate, Đorđe Lazarević, na glasine uplašenih da će podzemne vode osujetiti stabilnost objekta, šaljivo je odvratio: „Sve je u redu, samo što je prizemlje sišlo u podrum.“
(Izvor: Mondo)