Srpski narod se mnogo puta u svojoj istoriji suočavao sa strašnim stradanjima i pošastima. Zato možda i ne čude ovakve izreke koje nekome sa strane mogu delovati morbidno i „nenormalno“.
Reč je o izreci poznatoj u našim krajevima od davnina koja je i danas ponekad u upotrebi u govoru, naročito starijih ljudi. Kaže se: „Nosi kao čuma decu“.
Čuma je narodni naziv za kugu. Reč je o strašnoj zaraznoj bolesti koja je u prošlosti odnela stotine hiljada ljudi širom Evrope. U Srbiji je poslednja epidemija kuge zabeležena pre više od 160 godina.
Nemajući objašnjenje za strašnu pošast koja ih je zadesila i koja je najbrže odnosila najslabije – decu, narod je smišljao svoja objašnjenja. U srpskoj mitologiji, Čuma je tako postala ružna baba buljavih očiju i raščupane kose koja u crnoj odeći dolazi u sela. Nekada se opisuje i kao nevidljiva sila, nekada u beloj odeći, nekada sasvim naga. Obožava da se češlja i umiva, užasava se prljavih sudova i voli da je ljudi nose na leđima.
Tamo kuda ona prođe ostaje samo pomor i smrt, a to je kazna za ljudske grehe. Da izbegnu da je nazovu pravim imenom (i tako prizovu) ljudi su je eufemistički zvali „kuma“ ili „tetka“.
Mnoga su verovanja o načinu na koje Čuma ubija. Prema jednom predanju, ona u kuću dolazi noću sa tavana ili kroz dimnjak. Nosi zemljani lonac sa strelama kojima ubija svoje žrtve i zato uveče ne valja ostavljati neoprane sudove, jer čuma kad dođe grebe posuđe svojim prljavim noktima i zatruje ga.
Druga legenda kaže da Čuma ubija prstom tako što dotakne žrtvu po čelu, treće predanje kaže da može da zarazi pogledom. U svakom slučaju, ishod je bio isti – tamo kuda bi čuma prošla ostajala bi samo smrt.
Verovalo se da Čuma ne dira domove koji su čisti i uredni. Zato su ljudi, kada bi čuli da je kroz neko selo prošla „kuma“ čistili svoje kuće, kupali se i na vidnom mestu ostavljali posude sa vodom i sapunom kako bi i ona mogla da se umije.