Manastir Ostrog poznat je kao mesto na kojem se, veruje se, dešavaju svakakva čuda. Mnogi ga smatraju svetim, a brojna isceljenja učinila su da se o njemu pročuje i van granica regiona.
Ovo je samo jedno od zbivanja za koje se veruje da se desilo na ovom mestu desila, priču prenosimo u celosti:
„Zovem se Branko Šoškić i dolazim iz Loznice podrinjske. Grešnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da će mi se gresi oprostiti. Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. ‘čuda’ ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu.
Dvadeset drugog jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom Svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kad se rodio, smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutradan je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca.
Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao čak i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru.mSutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu – ‘septični artritis’, zapaljenje skočnog zgloba izazvano sepsom krvi.
Rečeno nam je da sepsa krvi lako može da dovede do smrti, ali da je ‘sreća’ što se sepsa odrazila na skočnom zglobu, periferiji organizma. Preporučili su nam hitnu hospitalizaciju u Institutu za majku i dete u Beogradu. Nešto mi je laknulo u duši, jer smo čvrsto, odlučili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali čuti od mene da ga vodim za Švajcarsku, da bi mi uopšte dali dete). Tako smo se spakovali i pošli na put.
Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Nikšiću povezli smo jednog momka od nekih 16-17 godina do Bogetića. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda počeo takvu besedu da, čak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje.
Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16-17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogetiću, rekao nam je: ‘Ne bojte se, samo verujte, i izlečiće se!’ Ja se nagnuh da mu se zahvalim, a njega – nigde nema!
Dođosmo u konak kod Donjeg manastira i dobismo odmah ključ od sobe, pa onda tek dadoh ličnu kartu. Dođosmo u sobu – na zidu ikona Sv. Nikole: ‘Dobro je, slava nas prati, Majo!’ – rekao sam supruzi.
Sutradan, 23. septembra prvo što sam video iz sobe bio je prelep beli krst na brdu iznad. ‘Dobro je, dobro je!’, znao sam nekako. Odmah smo bez čekanja otišli za Gornji manastir. Putem smo sa strahom slušali reči oca Joila preko razglasa. Govorio je o pušenju, o bogatašima, o svemu, a ja sam se uplašio kao na Božijem sudu, eto baš tako.
A Nikolu nosih u njegovom plavom ćebencetu. On jedva preko 5 kg, a meni težak, pretežak. Došli smo i pred manastir konačno (išli smo pešice do gore, jer se ne valja ići kolima pred Sveca). Tada je o. Joil rekao: ‘Daću ovo svakom ko je kršten, ko ne puši i ko ništa od jutros nije ni jeo ni pio!’ Čekali smo, a o. Joil je delio nekima (a nekima nije), kockaste komadiće hleba sa nečim nalik medu.
Došao je do jedne žene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred nas, a ona žena pita:
‘A njemu?’ – misleći na sina.
‘On puši!’ – reče o. Joil.
‘Ne puši.’
‘Puši!’
‘Pa nije od jutros nijednu zapalio’ – reče uplašena žena.
‘Ni ja od jutros ništa nijesam ukrao, a juče sam dvaput’ – reče joj o. Joil.
To me je oduševilo. Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivošću.
‘A vi?’ – upita nas o. Joil.
‘Mi pušimo, a mali nije kršten’.
‘A što nije?’
‘Nismo stigli, planirali smo…’
‘Nemojte da pušite pored malog, da dete ne zaradi astmu!’
‘Nećemo, nećemo’.
‘A šta mu je?’
‘Zarazna mu krv, oče’ – nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguče i smeje mi se, a već sledećeg trenutka može da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je otok na nozi bio ogroman. Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija.
Marija je držala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti, neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmišljanjem kako da ‘izvedem’ taj čin, došao na red.
A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako čini mi se nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u Manastiru, gdegod da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako. I onda se setih reči oca Joila dok smo se putem penjali gore: ‘Vi ne znate da je svaki kamen ovdje – Božanski kamen!’
Opet smo sišli, a ja sam se već umorio od čekanja. Tad je o. Joil prošao pored nas i rekao: ‘Ko je za poklonjenje neka dođe za mnom’. Tako smo i pošli. Videli nas ljudi što su već čekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustiše iako to nismo ni tražili. Na ulazu nam je neki sveštenik iz Novog Sada rekao ‘da će se moliti za malog Nikolu, a moliće se za njega i kad se vrati u Novi Sad’. Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu.
Kad smo ušli, o. Joil nas strogo upita: ‘Što ste došli?’ – ja mu rekoh da znam da će Nikolu Bog izlečiti, jer nema ko drugi. A on mi reče: ‘Ne boj se, tata, sin će ti biti danas izlečen’ – pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i reče: ‘U slavu Boga…’ i još nešto, ali ne mogu da se setim šta. I još mi reče: ‘Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj.’
‘Verujem’ – rekao sam.
‘Samo vjeruj!’ – tako nas je o. Joil i ispratio.
Ja ugledah među ikonama nekog meni dotad nepoznatog Sveca i odjednom opet počeh plakati ovog puta od neke velike sreće i olakšanja. Stao sam pored te ikone i brisao oči da vidim o kome se radi, kad ono piše na grčkom: ‘Sveti otac Nikola’.
‘Vidi ti ovo, oba čudotvorci, oba liče, kao prava braća!’ – pomislih, misleći na Sv. Vasilija i Sv. Nikolu.
Sišli smo u Donji manastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanović iz Mojkovca, inače student Cetinjske bogoslovije koji je u Donjem manastiru pomagao svešteniku oko krštavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj dragi sveštenik nas naprosto nateraše da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio za Krštenje!
Žena mi reče da nema veze. Došli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam je bilo usput. Marija ode u sobu da presvuče Nikolu i najednom ciknu: ‘Bane! Dođi brzo, brzo!’
Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrčah u sobu, sluteći čudo. Da! Otoka nigde nije bilo! Ja bojažljivo pipkam nogicu, a Nikola crče od smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kašljanja i kijanja od tzv. ‘bolničkog virusa’ koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzdržao od provale osećanja, nije mi jasno. Dok ovo pišem, suzdržavam se opet.
Oče sveti, Tvorče, hvala ti na Tvojoj Ljubavi prema nama, grešnima i malima!
Hvala Ti, Oče, što voliš mog sina, što si nam pomogao!
Stojim pred Tobom, Sveti Oče, Gospode, za svaku ovu napisanu reč da je istinita i dajem ovo u manastir da se pročita i da dragi monasi koji se mole za nas grešne Tebi, Oče, znaju da je sve to od Tebe, Oče, kroz Sv. Vasilija i Sv. Nikolu. Hvala Ti, Oče, Koji si na Nebesima!
15. oktobra 2000. godine u Gornjem Ostrogu.“
(Izvor: Kurir)