Mesta za osobe sa invaliditetom u svakom od autobusa gradskog saobraćaja su uredno obležena, ali na njima nažalost, često sede najbrži i najvičniji putnici, uglavnom svi osim onih kojima su namenjena.
Nije retkost ni da „okupator“ ovog sedišta ustane kada primeti da u prevoz ulazi osoba sa „vidljivim“ invaliditetom, međutim, svedoci smo i situacija u kojima bezobzirnost, nepoverenje, nepoštovanje ili čist bezobrazluk naših sugrađana ume da pređe granicu dobrog ukusa.
Pre nekoliko dana Novosađanka V.P. na putu do kuće je jednu takvu stiuaciju iskusila na svojoj koži i putem društvenih mreža odlučila da podeli neprijatnost koja joj se dogodila u gradskom prevozu, ironično, u sred evropske prestonice kulture.
I iako na prvi pogled deluje tako, njena priča, koju vam uz saglasnost prenosimo, nije još jedna saga o problemima osoba sa invaliditetom da ostvare svoja prava, već tužna slika našeg društva, u kojem vlada manjak kulture, tolerancije, vaspitanja i empatije.
„Danas kada sam se vraćala iz Doma zdravlja „Liman“, pošto sam osoba sa invaliditetom, sela sam na klupu autobuskog stajališta da sačekam autobus broj 11A. Pored mene je bila još gomila ljudi koja čeka pošto su polasci proređeni i bili su odlučni da uđu u prvi autobus koji naiđe. Došao je autobus broj 11A krcat putnicima a svi sa stajališta su počeli da ulaze u njega. Ušla sam i ja“, priseća se ona.
V.P. koja živi sa posledicama cerebralne paralize, nekako je, kaže, uspela da „čekira“ kartu i htela, ne htela, reka ljudi u autobusu počela je da je nosi dalje.
„Kao osobi sa invaliditetom koja nema ravnotežu i koja mora da se uhvati to mi je bio ogroman problem. Jedna žena je dobacila da imam slobodno mesto na sredini autobusa kod jednog deke. Rekla sam da sam ga videla, ali da ne mogu da dođem do njega. Žena je rekla na to: „Kako ne možeš? Hajde, mi ćemo se svi potruditi da prođeš“ i zamolila ostale da me puste. Tako je i bilo, međutim, kada sam stigla do mesta deka je sa kolicima za pijacu zauzeo to mesto i nije imao nameru da ih pomeri niti se preterano uzbudio“, prepričava ona.
Videvši šta se dešava žena sa sedišta preko puta je ustala i ustupila joj mesto.
„Kako je autobus već krenuo, izgubila sam ravnotežu i uhvatila se čoveku za nogu da bih nekako sela. Na keju se gužva malo proredila, ali je na sredini autobusa i kod srednjih vrata bilo jos uvek poprilično ljudi. Prva dva sedista do vozača su se oslobodila i kako se bližila stanica na kojoj treba da izađem odlučila sam da se prebacim tu, bliže vozaču kako bi me video. Sedište rezervisano za osobe sa invaliditetom je, naravno, bilo zauzeto i tu su sedela dva čoveka srednjih godina. Na mojoj pretposlednjoj stanici kod Kvantaške pijace ušla je žena i rekla: „Imam kartu, samo tražim gde ću“. Nije ni završila rečenicu, velikodušni gospodin koji je sedeo na mestu rezervisanom za osobe sa invaliditetom ustaje i kaže: „Sedite ovde, ja ću dole“, ustade i stade kod vrata“, piše V.P.
Taman kada je delovalo da se putovanje privodi kraju i da će uskoro napustiti autobus, usledila je neprijatnost koja je Novosađanku dobrano naljutila, i to sa debelim razlogom.
„Posle nekoliko sekundi je prišao meni i vrlo drsko rekao: „Hoćete biti ljubazni, ‘ajde lepo ustanite, da naučite kako se sedi“. Bila sam vrlo ljuta, ustala sam jer se bližila moja stanica i samo mu rekla da sam osoba sa invaliditetom i da treba da ga bude sramota. Izbila je svađa, počeo je da me vređa i svašta mi rekao“, priseća se V.P. kojoj je pored uvreda dotičnog „gospodina“, bila upućena i sledeća rečenica: „Ne piše vam na čelu da ste invalid, vas treba da je sramota“.
Na mogavši da pređe preko incidenta koji ju je zadesio u gradskom prevozu, odlučila je da se obrati svojim sugrađanima i poruči im samo jedno.
„E pa, dragi moji Novosađani i Novosađanke u evropskoj prestonici kulture, mislim da bi trebalo da imate malo više obzira i poštovanja prema osobama sa invaliditetom i da, baš zato što nisu svi invaliditeti vidljivi, povedete računa o svom ponašanju i ne zauzimate nam mesta koja su predviđena za nas“, zaključuje V.P.
(Izvor: Blic)