Banke angažuju agencije koje u njihovo ime telefonskim pozivima zlostavljaju one koji kasne u otplati. O brutalnom načinu rada svedoči diplomirani pravnik Đorđe M., bivši radnik jedne od tih agencija.
Ova priča nema za cilj pozivanje građana da ne plaćaju obaveze bankama, nego da raskrinka kako bankari na nezakonit način uteruju dugove. Svoju ispovest ispričao nam je diplomirani pravnik Đorđe M., koji je nekoliko meseci radio u agenciji koju angažuju banke da u njihovo ime na najbrutalnije načine pokuša da naplati zaostala potraživanja.
– Prvo što nam je rečno na obuci jeste da se isključivo zahteva lažno predstavljanje. Kada zovemo dužnika, govorimo da zovemo iz banke, ili u ime banke, iz pravnog sekretarijata… Svi zaposleni su upozoreni da, ako kažu da zovu iz agencije ili se u toku razgovora odaju, to će biti razlog za otkaz. Postojala je samo jedna banka koja je dozvoljavala da se predstavljamo da smo iz agencije i još jedna koja je bila saglasna s tim, ali samo za određenu grupu klijenata.
U toku te obuke, koja traje oko dva sata, taksativno su nam navođene rečenice kojima bi trebalo da se obraćamo klijentima. Cela obuka se sastoji u tome da se nauče laži koje treba da se izgovaraju u razgovorima sa dužnicima. To što se govori nema veze ni sa istinom ni sa zakonima – počinje priču Đorđe M., koji je sve prijavio nadležnim organima – Narodnoj banci Srbije, povereniku, ali i tužilaštvu. Kako kaže, svi razgovori se snimaju, bez prethodnog upozorenja.
– Neke banke su upoznate s tim, pa čak i preslušavaju snimke da bi znale kako agencija postupa sa klijentima. Međutim, iako je reč o kršenju zakona, to nije najgore. Najjeziviji je način na koji se razgovara sa ljudima.
– Naglašavaju im se stvari koje nemaju veze sa zakonskim propisima. Na taj način se ljudi zastrašuju. „Izmirite svoja dugovanja, inače ćete biti evidentirani u kreditnom birou i nikada više nećete moći da podignete kredit“, „Dobićete zabranu otvaranja tekućeg računa u bilo kojoj banci“. Ako je neko u inostranstvu, kažu mu da će biti deportovan zbog duga. Zatim, ljudima se preti da će dobiti zabranu izlaska iz zemlje, da će im banka trajnim nalogom pokupiti sva sredstva koja imaju kod drugih banaka. Čak im se preti da će završiti u zatvoru.
Ako se razgovara sa članom porodice dužnika, kažu mu da će doći izvršitelji na njegov prag i pokupiti mu svu pokretnu imovinu zbog dugovanja oca, majke, brata, sestre, iako ta imovina ne pripada dužniku. Prete i da će im biti blokirana kreditna kartica, iako ne postoje uslovi za to jer kašnjenje nije toliko veliko. Zatim, klijentu koji kasni samo 15 dana sa uplatom prete da će biti evidentiran u kreditnom birou, iako za tako nešto kašnjenje mora da bude duže od 60 dana. Mogu slobodno da kažem, 90 odsto stvari koje su od nas zahtevane da govorimo su laži – objašnjava Đorđe M.
Problematično je i to što agencija dobija ogroman broj podataka o klijentima od banke – od imena, prezimena, adrese, kontakt telefona, do imena poslodavca, broja telefona na poslu. Često imaju i podatke o prethodnom poslodavcu, o ranijim adresama stanovanja.
– Ako je reč o dugovanju po tekućem računu (dozvoljeni, nedozvoljeni minus), svaki operater bez problema može da vidi tačan iznos plate klijenta. Takođe, iz sistema može da se vidi kog datuma u mesecu ima primanja i određene transakcije. Agencija praktično dobija sve lične podatke koje klijent daje banci. S druge strane, agencija prikuplja ogroman broj dodatnih podataka o dužniku. Agencija ima iskrivljeno shvatanje da, ako poseduje veći broj podataka, lakše će naplatiti dugovanja.
Svi ti podaci se unose u softver, a kasnije ih banka preuzima. To su informacije tipa da li je neko u braku ili ne, da li ima dodatna primanja, kolika mu je plata, kada je prima, šta ima od imovine, da li ima nekog u inostranstvu ili ovde ko mu finansijski pomaže, da li prima socijalnu pomoć, da li je bolestan, kako se i od čega leči, pa sve do banalnosti da operateri unose u sistem da li neko ima ljubavnu vezu van braka. Bukvalno svi podaci koji se sakupe iz razgovora se upisuju. Ono što je poseban problem jeste to što se prikupljaju podaci koji su zakonom definisani kao naročito osetljivi kao što su informacije o bolesti, lečenju i primanju socijalne pomoći. Na pitanje kako dolaze do toliko ličnih informacija o klijentu, Đorđe objašnjava da se koriste različite metode.
– Većina dužnika, kad komunicira sa operaterom, misli da priča sa bankarskim službenikom, od koga imaju strah i zbog toga često sami odaju informacije o sebi. Operateri su nekulturni, grubi, drski, postavljaju razna napadna pitanja, vrlo su uporni. Ljudi su već istraumirani samim tim što duguju, pa nemaju kontrolu šta pričaju. Često informacije daju i članovi porodice dužnika, komšije, kolege s posla, jer se i njima preti i na njih vrši pritisak. Dešavalo se da se na telefon javljaju deca, koja najlakše daju podatke. Ni prema njima operateri nemaju milosti. Kako kaže naš sagovornik, u agenciji važi pravilo – što si grublji, više si cenjen.
– Od operatera se doslovno traži gaženje klijenata na što grublje i bezobraznije načine. Oni najgrublji su uvek nagrađivani, iako je praksa pokazala da su oni kulturni i fini često imali bolje rezultate u naplati. Ali šefovima nije bitan krajnji učinak, već način rada. Gaženje klijenata stavljaju iznad profita. Oni koji su se u razgovorima sa dužnicima doslovno pretvarali u krvoločne životinje bili su stimulisani. Ukratko, agencija je postala mesto za zlostavljanje ljudi. Đorđe otkriva da je nepisano pravilo da svako sme da se poziva najviše sedam puta u toku dana.
– A ljude su zvali i po deset puta. Kad operater oseti da je s druge strane žice osoba kojoj drhti glas, da može da ga slomi, on onda nastupa kao krvoločna zver. Zove ga u istom danu na fiksni, mobilni, na posao, zove njegove komšije. Dešavalo se da istu osobu istovremeno jedan operater zove na fiksni, a drugi na mobilni. Onda sledi vrištanje, vređanje, ponižavanje…
„Kako ne možete da platite? Pa je l’ zarađujete vi nešto? Jeste li vi uopšte sposobni da nešto zaradite? Da li je moguće da nemate nikoga od koga možete da pozajmite, da nikome nije stalo do vas. Kad vam ja kažem da platite sutra, ima sutra da platite. Zvaćemo vas i sto puta dnevno. Zlostavljaćemo vas pozivima i noću ako treba. Šta mene briga što ste bolesni ili što ste invalid, sutra da ste se dovukli do banke. A niste bili bolesni kada ste uzimali kredit?“, samo su neke od rečenica kojima „ubeđuju“ ljude – priča Đorđe i priseća se jedne od stravičnih situacija:
– Operater razgovara sa ženom koja drži bebu. Beba se u tom momentu rasplakala, a on se dere: „Sklonite to dete dok pričate sa mnom. Ućutkajte ga. Je l’ možete vi da kontrolišete to dete?“ Toliko se zanesu da ustanu sa stolice, skaču, udaraju tastaturom o sto, urlaju… Puni adrenalina, besa i histerije. Ne bih verovao da tako nešto postoji da nisam tamo radio.
Kako zaključuje, ima ljudi koji ne nasedaju, ne zato što su dobro upućeni u zakone i propise, nego zdravorazumski znaju da to ne funkcioniše tako u stvarnosti, pa ne podležu pritiscima.
– Postoje tri glavne agencije u Beogradu i one uglavnom pokrivaju sve banke. Predmeti stalno kruže između „Melona“, „Eos matriksa“ i „Kredi ekspresa“ – tvrdi Đorđe M.
Lažni dugovi
Đorđe M. tvrdi da je bio svedok kada se klijentima lažno uvećavaju dugovanja. – Na primer, neko duguje 70.000, a njemu se u kompjuterskom prikazu dug uveća na 100.000. To je prevara, pokušaj banke da naplati više novca. Jer ljudi, ako imaju veće kašnjenje i veći iznos, ne mogu sami da izračunaju koliko zaista duguju. Metoda obračuna zakonske zatezne kamate je komplikovana i to mogu da rade samo finansijski stručnjaci. Bilo je slučajeva gde je agencija sama uvećavala dugovanja a da su ljudi po odlasku u banku dobijali informaciju da duguju znatno manje. Različiti zahtevi banaka kako kaže Đorđe, odnos operatera prema dužnicima zavisi i od samih banaka.
– Ima onih koje su rekle da sa njihovim dužnicima radimo šta god hoćemo. Prema njihovim klijentima nema milosti, čak i kada kasne samo pet dana. Ali ako su dugovanja duža od tri meseca, e onda nema milosti, o kojoj god da je banci reč. Svejedno je da li taj neko duguje hiljadu ili milion dinara. Zanimljivo je da manje banke imaju surovije zahteve. Određene banke traže da se klijenti maksimalno pritisnu, a postoje i one koje traže blaže postupanje.
Jedna grupa ne daje nam nikakve instrukcije. Na primer, banka softverski ograniči da se poziv jednom klijentu ne sme obavljati u manjem razmaku od pet dana, ali gazde to smanjuju na tri, pa čak insistiraju da se zove svakog dana. Na primer, pozovemo čoveka u petak i saopštimo mu da ima dugovanje i pitamo kad će da plati. On odgovori da ima primanje u utorak i da će uplatiti tog dana. Međutim, ne čeka se da se vidi da li će ispoštovati obećani rok, već se zove svakog dana, pa čak i u taj utorak ujutru kada još nije realno da ima priliv.
(Izvor: Mediji)