O ljubavi Dženite u Slobodana priča se već 30 godina, ona je u teškim vremenima bila tračak nade za bolje sutra.
Slobodan se pred sam rat devedesetih iz velike ljubavi oženio muslimankom. Kad je pošla za njega, kako je to već tradicija u to vreme nalagala, i ona je želela da pređe u pravoslavlje, da se venčaju u crkvi ali on joj to nije dozvolio.
Priču o onome što se tada dešavalo u njihovoj porodici, objavila je na mrežama njihova ćerka.
Naime, ljubavna priča desila se pred sam devedesetih, kada je planula između muslimanke Dženite i pravoslavca Slobodana, u Bosni, u Prnjavoru, i još jedan je dokaz da ljubav ne poznaje granice i da uspeva uprkos svim preprekama.
Iako je za mnoge tada, kao i sada, različita religija predstavljala veliku prepreku, za ovaj par ljubav je bila jedina vera u koju su verovali.
Kao dvoje mladih, Dženita iz Tuzle i Slobodan iz Prnjavora u Bosni i Hercegovini svoju ljubav su 1990. godine krunisali brakom – venčavši se u opštini.
Međutim, iako je Dženita tada predložila da se venčaju i u crkvi, gde je bila voljna da iz ljubavi promenila veru, Slobodan je, takođe iz ljubavi odlučio da svojoj ženi to ne dozvoli – ne želeći da joj na bilo koji način menja identitet. I možda je upravo to razlog, što je ovaj par danas i nakon tri decenije u srećnom braku.
„Moj brat i ja smo ponosni na njih i dan danas se vole kao prvog dana. Nikada od njih dvoje nismo čuli svađu na nacionalnoj osnovi.
Jeste da je bilo prozivanja od određenih ljudi s očeve i majčine strane, kada je bio i prošao rat, ali oni su to sve stoički izneli i pravi su primer multietničkog braka“, istakao je Slobodanov brat.
A onda se njihova naslednica osvrnula na celu priču:
„Moji majka Dženita i otac Slobodan su se venčali 1990. godine. Moglo bi se reći tek pred sami rat. Ta godina je bila zadnja u kojoj se i dalje mogao naći veliki broj ljudi koji veru, pa ni naciju nisu osećali čvrsto svojstvenu, kao što je to recimo danas.
Majka mi je rodom Tuzlanka, otac iz Prnjavora. Kada su se venčali građanski, majka je predložila da se venčaju i u pravoslavnoj crkvi jer ona je računala na tu tradiciju koja je ovde prisutna od pamtiveka da dete nosi očevo prezime, nasleđuje očevu imovinu i samim tim neka nasledi i veru.
Majka jeste muslimanka, ali nije nikada bila neka vernica tako da joj je pravoslavlje ili islam manje – više ista stvar i svejedno.
I otac ne dade to. Čak su se i moji deda i baka s očeve strane to pitali, zašto nije pristao ako se već majka sama ponudila a otac je uvek imao isti odgovor.
Govorio je da Dženita treba da ostane Dženita i muslimanka pa makar i takva kakva jeste (jer mama nije neka vernica) a ne da menja svoje ime i religiju i da time menja svoj identitet u potpunosti.
‘Bog te je stvorio kao Dženitu, muslimanku i ko sam ja da ti zbog mene menjaš svoj identitet? Ako menjaš svoj identitet zbog mene, onda naša ljubav nije dovoljno jaka da možemo živeti i opstati zajedno.
Da sam hteo isključivo Srpkinju, tražio bih isključivo Draganu, Milenu, Danicu, Milijanu… a ne prvu ženu koja će iskreno da me zavoli, pa koja god ona bila.
Uostalom, kako lepo ime imaš – Dženita, rajsko ime.’ To sam nekoliko puta slušala. I tako, njihova ljubav je do dan-danas opstala“, zakljućila je.
(Stil)