Jelisaveta Načić i Luka Lukaj zaljubili su se uoči rata, čitavog života su bežali da bi bili zajedno, a razdvojili su ih tek kad su se upokojili.
U vihoru Prvog svetskog rata, u logoru Nežider u Austriji, rodila se ljubav između dvoje ljudi koje su sve okolnosti stavljale na suprotne strane istorije.
Spkinja Jelisaveta Načić, po struci arhiteka i Luka Lukaj, albanski profesor pronašli su jedno drugo u najtežim vremenima.
Njihova ljubav, rođena u logorskim uslovima, postala je simbol istrajnosti i nade, ali je na kraju okončana razdvajanjem koje im je nametnula smrt.
Jelisaveta Načić bila je jedna od najmoćnijih žena svog vremena. Rođena u beogradskoj porodici kao 13. dete, ušla je u istoriju kao prva žena arhitekta u Srbiji.
Među njenim najznačajnijim delima nalaze se OŠ „Kralja Petra PRVI“, uređenje Kalemegdana i crkva Aleksandra Nevskog na Dorćolu.
Njena patriotska uverenja dovela su je do progona, a kao poznatu rodoljubku, austrougarske vlasti su je zatočile u logor rezervisan za srpsku elitu.
Luka Lukaj bio je s druge strane nesvakidašnja figura u albanskoj istoriji. Kao bečki đak, prosvetni inspektor i revolucionar, zalagao se za nezavisnost Albanije, ali je istovremeno bio naklonjen saradnji sa Srbijom.
Njegova borba za prosvetu i političke promene dovela ga je do logora, gde je sudbina spojila njega i Jelisavetu.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Njihova ljubavna priča razvijala se uprkos teškim uslovima logora. Jelisaveta i Luka su se venčali unutar bodljikavih žica, a 1917. godine dobili su ćerku Luciju.
Njihova ljubav i snaga bile su svetionik nade među logorašima, a njihovo venčanje odjeknulo je kao simbol slobode i otpora.
Nakon oslobođenja, porodica Lukaj nastanila se u Beogradu, a zatim u Skadru, gde su se Jelisaveta i Luka aktivno uključili u političke borbe.
Ipak, zbog previranja, napustili su Albaniju i preselili se u Dubrovnik, gde su proveli ostatak života. Luka se posvetio prevođenju i objavio prvi srpsko-albanski rečnik, dok je Jelisaveta odgajala ćerku.
Njihova neraskidiva ljubav, koja je izdržala rat, političke podele i predrasude, na kraju je prekinuta smrću. Luka Lukaj preminuo je 1947. godine i sahranjen je na katoličkom delu groblja Boninovo u Dubrovniku. Jelisaveta Načić, siromašna i zaboravljena, umrla je 1955. godine i sahranjena na pravoslavnom delu istog groblja.
Nerazdvоjne za života, smrt ih je razdvojila visokim debelim zidom koji razdvaja katolički od pravoslavnog dela groblja Boninovo u Dubrovniku.
Iako su njihove večne adrese zauvek ostale razdvojene zidom, njihova priča ostaje neizbrisiv trag jedne velike ljubavi koja je prkosila svim granicama.
(Srećna Republika)