Da vas neko jednom ispoštuje, bili biste mu zahvalani čitavog života, a ipak, nije redak slučaj da svoje najbliže zanemarujete. Tako se pojavila ispovest jedne majke, koju je sin potpuno zaboravio. Njene reči rasplakale su mnoge.
– Sine moj! Kad god čujem nešto lepo o tebi radujem se i ja, jer si moj rod, ali čudim se kakav sam greh učinila što me ne posećuješ i ne želiš da me očima vidiš. Da li sam ti ikada uskratila nešto?!
Pokaži malo milosti prema meni, daj mi moju nagradu i ponašaj se lijepo prema meni. O, sine moj! Želim da te vidim, ne želim ništa više od toga. Dopusti da vidim oblik lica tvog! Srce mi plače, a suze same teku. Ti nastavljaš svoj život, a ljudi pričaju o tvom dobrom moralu i uvažavanju prema njima.
Zar nije došlo vreme da se tvoje srce smiluje jednoj starici koja je prepatila i koju želja za tobom ubi od čekanja. Razorio si njena osećanja, razljutio si njeno srce u toj meri da su joj se i suze osušile na očima. Ne žalim se i ne molim se protiv tebe, ne pokazujem svoju ljutnju.
Ukoliko moja molba pređe oblake i stigne do vrata neba, stići će te moja kletva, a nad tobom i tvojom porodicom sliće se nesreća. Ne, neću to učiniti, ti i dalje ostaješ duša moja, sreća i proleće mog života. Uveri se, sine moj.
Kosa počinje da ti beli, proći će godine i ti ćeš ostariti, a nagrada je prema radu. Napisćeš pismo sinu svom sa suzama u očima, kao što ja tebi pišem. O, sine moj! Obraduj majku u njenoj nesreći, a zatim, ako želiš, pocepaj njeno pismo. I znaj, ko čini dobro, sebi ga čini, a ko se loše ponaša, sebi štetu nanosi.