Priča bračnog para kojeg se sin odrekao pre 7 godina slama i najtvrđa srca, a pravi razlog njegovog oduđenja ni danas nisu saznali.
Bračni par Arifa (56) i Mehmed Ogrešević (60) iz Bosne proživljavaju pravu porodičnu dramu, a pored toga zdravlje im je ozbiljno narušeno. Za troje dece su se borili svim snagama, ne sluteći da će im sin pripediti veliku bol, i to, kako kažu, bez razloga.
– Megmed je doživeo možda udar pre tri godine, mislim da je od velikog stresa i patnje, i od tada ne može da priča, potom je dobio i epilepsiju. Noge mu se tresu. Zaboravio je i da čita, i da piše. Ne smem ga samog ostaviti. Išli smo po bolncama, ali ne smeju da ga operišu. A ni ja nisam dobrog zdravlja, imala sam dve operacije bruha – započela je svoju ispovest Arifa za TV Krajina.
U braku su dobili 2 ćerke, koje su obe osnovane svoje porodice, ali im pomažu koliko god mogu i redovno ih obilaze. Međutim, sin ih ne napustio pre 7 godina.
– Ćerke dolaze i pomažu nam koliko su u mogućnosti, ne možemo i njih opteretiti. Za sina ne zna ni gde je, ni šta je, niti znam razlog negovog odlaska od kuće. Nismo se svađali sve je bilo normalno. Gajili smo zajedno krastavac sa mojima, na sve sam pristala i od tada se više ne javlja. Išla sam kod tetke da je pitam šta se dešava.
Međutim, dobila je neočekivan odgovor.
– Rekao joj je ako ode od nje, da ga više nećemo videti ni mi, ni oni. Želim mu sve najbolje. Samo da mi dođe kući, da ga vidimo dok smo živi. Ta familija kod koje je bio ne treba mi, ta tetka se okrene kad me vidi. Mora biti neki razlog zašto neće da dođe, trebalo je da dođe da popričamo, da vidimo u čemu je problem – smatra Ariga.
Svakodnevno brine o svom mužu koji se nikada nije oporavio od posledica moždanog udara.
– Kupam ga, oblačim ga, brijem… Sve što je potrebno, iako se i ja ne osećam dobro, sve ga sluižim. Ali, to je sve iz ljubavi – kaže i dodaje da su u nezavidnoj finansijkoj situaciji:
– Nemamo nikakva primanja redovna, Mehmed nema dovoljno godina za penziju. Snalazmo se, nisam mogla ni poljoprivredom da se bavim, jer su mi zabranili lekari da kopam.
Najteži momenat joj je bio kada je Mehmed završio u bolnici, tada se nije znalo ni da li će preživeti.
– Kada se to sa suprugom desilo, poslala sam zeta i prijatelje da ga obaveste, tada je rekao da mu nismo potrebni. Kada sam se ja operisala, ni tad nas nije poseti – objašnjava kroz suze.
Naglašava da su ga preko mnogih pozivali da se vrati kući, ali odgovor još uvek nisu dobili, i tako sedam godina.
– Mehmed ga je nekloko puta video u gradu, nije se ni javio. Ja sam ga videla iz auta. On odmah pređe ulicu. Mislim da nije oženjen. Ja svoje dete primam u svako doba. Ima svoju kuću. Potreban nam je više nego ikad. Najviše kao moralna podrška. Sanjala sam ga mnogo puta, ali nikako ne mogu do njega. I muža jedva smirim. Svašta narod priča, ali komšije znaju šta smo sve radili za njih- zaključila je Arifa u nadi da će im se sin što pre vratiti.
(Stil)