Ispovest majke koju sin u starosti koristi samo za novac prepuna je emotivnih detalja.
Nedavno smo pisali o savetima psihologa roditeljima čija deca su odrasla i došli do zaključka da postoji 5 stvari koje ni u ludilu ne treba dati deci, jer vam neće biti zahvalna.
U prilog tome svedoči i priča žene koju u starosti sin neće da pogleda, a pružila mu je sve što je imala. Njenu ispovest prenosimo u celosti:
Nikada nisam tražila mnogo od života. Samo da moje dete bude srećno, zdravo, da ne zna za glad i nemaštinu onako kako sam ja znala kad sam bila mala.
Rodila sam ga s 23 godine, s puno nade i snova. Muž nas je rano napustio – rekao je da nije spreman za porodicu. Nije se više nikada ni javio.
Od tada, sve sam radila sama. Radila sam i dva posla – čistila u školi ujutru, i spremala po kućama popodne.
Nisam imala kad da razmišljam o sebi. Sve što sam imala, uložila sam u njega – najbolju odeću, ekskurzije, privatne časove, fakultet.
Nije mi bilo teško, jer sam verovala da će jednog dana, kad stane na svoje noge, reći: „Mama, sada je tvoj red da odmoriš.“
Ali taj dan nikad nije došao.
Danas imam skoro 65 godina. U penziju još ne mogu, a i da mogu – ne bih mogla preživeti. Moj sin ima posao, ženu, dete.
Kaže da je prezauzet, umoran, da ne stigne da svraća. Mesecima me ne nazove. Kada mu pišem, odgovori kratko, hladno.
Dođe samo kad mu treba – kad mu treba da stanem kao žirant, da dignem kredit, da u banci potpišem nešto. I ja, glupa, uvek pristajem.
Jer „to je moj sin“. Jer se nadam da će se možda tada setiti da sam još živa. Da sam gladna ljudske reči, zagrljaja, da mi neko donese hleb.
Ali ne seti se.
Sada me zove samo kad treba nešto da plati – a račune mu ja plaćam od svojih poslednjih para. Moja penzija ide njemu, a ja se grejem s jednim ćebetom i kuvam supu od kocke.
Jedva pokretna, a on ne pita ni imam li lekove. Kaže da „nema vremena“ – ali za kredit ima.
Najgore je što me boli – ne ono što nemam, nego što sam mu sve dala, a sada ne vredim ni čašu vode. Kad ga sretnem u gradu, zuri u telefon kao da sam stranac. Njegovo dete me ne poznaje – kaže da sam „ona neka baba“.
Pitam se ponekad: gde sam pogrešila? Jesam li ga previše volela? Jesam li se previše davala? Da li je ovo kazna za moju slepu majčinsku ljubav?
Sad sedim sama, u tišini, i shvatam: ja sam bila majka samo dok je meni trebalo dete. Njemu majka više ne treba. Samo potpis i pare. Sve ostalo – više ne postojim.
Ali još sam živa. I bol me ne ubija – već tišina onih koje sam najviše volela.
(Stil)