Sreća u nesreći u kojoj se ceo svet našao od početka ove godine, su mala svetla na kraju tunela ispričana kroz priče onih koji su još uvek spremni da brinu o drugima i pokažu da empatija i humanost ipak postoje.
Dokaz koliko starost udružena sa bolešću može da bude teška i bolna je priča o jednoj baki, Beograđanke i humanitarke Sanje Pavićević koja je vozeći se autoputem naišla na scenu koju će još dugo pamtiti, a koju vam prenosimo u celosti.
„Vidiš baku koja hoda pored puta, usred nedođije… Odmagliš pet minuta kolima odatle, vidiš nigde naseljenog mesta ni na vidiku i stegne ti se srce, jer ti je žao bake koja je krenula peške ko zna koju kilometražu da pređe. Okreneš auto, putuješ, putuješ, napraviš krug i vratiš se pored autoputa do bake, pitaš da je povezeš, kaže: „Može devojčice, može“. Vozimo se tako baka i ja, i pitam je gde ide, kaže: „Tu još malo napred, blizu“. Ja vozim i vozim 10 ili 15 minuta već, rekoh: „Bako, jel biste vi celu ovu relaciju prelazili peške? Daleko smo odmakle! Jel da nastavim još napred?“; kaže: „Da, tu samo pravo“. Dolazim do naplatne rampe“, piše Sanja na svom Fejsbuk profilu. Kako su već daleko odmakle, shvatila je da mora nešto da preduzme.
„Pitam „Bako, jeste li vi sigurni da znate gde idete?“
– „Nisam“.
– „Joj bako pa gde živite?“
– „Ne znam“.
Sad sam već sigurna da treba da zaustavim auto, i da nikako ne vozim još dalje odatle. Posle pola sata peripetije, i razgovora, i spoznaje da je sirota draga baka dementna, zovem policiju tog najbližeg malog mesta, ispričam im svoju nevolju, da sam htela da pomognem jednoj baki, i da sad ne znam ni šta ću ni gde ću s njom (u toku priče baka mi spominje da je iz mesta koje je daleko iza nas, a ne ispred nas, i do kojeg bi joj trebalo oko 2 sata peške nazad), i na izrečeno njeno ime i prezime, divan policajac slatko se nasmeja, kaže: „A nju ste povezli? Pa lepo. Skrenite s autoputa na tu i tu pumpu, sačekajte nas, dolazimo za 10-ak minuta“, dobila je jasne direktive Sanja.
Ono što je usledilo iznenadilo je i obradovalo i nju i ljude sa kojima je podelila ovaj događaj.
„I dođoše. Dva divna momka, koji poznaju baku jer, kažu, svakih par dana ih neko zove za nju. Draga baka je senilna i svako malo odluta od kuće. Kažu momci iz policije: „Bako, znate li da nam kažete svoju adresu, gde živite?“
– „Uh, ne znam. Zaboravila sam“.
– „Dobro. Sreća pa mi znamo „, reče momak uz divan, srdačan osmeh.
Baka je bila udaljena dva sata hoda od svoje kuće. Kako je dospela dotle gde sam je ugledala – niko ne zna. Zahvalila sam im se od srca, jer se prvi put nađoh u ovakvoj situaciji, što se kaže „u nebranom grožđu“.
Osmehnu se i baka, sva srećna što će se (opet) voziti u policijskim kolima kući. „Čuvajte se draga bako. Ne idite od kuće više, molim vas“, pozdravljam je. Baka mi posla poljubac, ja mahnuh njoj i momcima, i oni meni. Zagrliše poznatu im baku… i odoše“, napisala je Beograđanka u objavi.
(Izvor: Blic)