Kajanje može dosta da vam pokvari sreću. A kajanje zbog stvari koje niste probali, pokušali je najgore. Knjigu „Beleške jedne Ane“ Momo Kapor je pisao početkom sedamdesetih, poglavlja su izlazila u tada jednom od najpoznatijih ženskih magazina „Bazar“.
On je pisao o životu svoje ćerke tinejdžerke u Beogradu, ali kroz priču o ćerki izneo je sva svoja mišljenja. A ovo je jedno, jedno o čekanju.
“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim!
Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom nreperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš?
Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio?
Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada!
Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da nipta ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”
(Žena)