Čuvena britanska dobrotvorka, ledi Pedžet (1881-1958), još se u balkanskim ratovima zaljubila u Srbe. Posle Drugog svetskog rata pomagala je Srbima u emigraciji, za koje otvara svoj dom, čuveni dvorac Varen haus, sa 40 soba u Kingstonu.
Školovala je mnogu decu iz Srbije, davala novčanu pomoć za uređenje Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu. Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović piše da je “na Srbe potrošila svu svoju gotovinu i prodala kuću u kojoj je odrasla”. Umrla je 24. septembra 1958.
Jedna od poslednjih želja, izgovorena nekoliko dana pred smrt, bila je: “Ako me svi zaborave, to mi je svejedno, samo da me moji Srbi ne zaborave!” Ledi Pedžet je, kažu, imala tri ljubavi: volela je ptice, cveće i Srbe… Više od pedeset godina pomagala je našim ljudima, a neki od najznamenitijih su Slobodan Jovanović, Miloš Crnjanski, otac Irinej, vladika Nikolaj Velimirović. Crnjanskom je pomogla da dobije englesko državljanstvo. Pet godina je veliki srpski pisac stanovao na njenom imanju, gde je pisao i drugi tom “Seoba”, a upravo Ledi Pedžet poslužila mu je i kao inspiracija, za jednu od glavnih junakinja “Romana o Londonu”, groficu Panovu.
Dejm Luiz Margaret Lejla Vemis Pedžet, rođena je u aristokratskoj porodici 1881. u Londonu. Sa suprugom, britanskim diplomatom Ralfom Pedžetom (1864-1940) u Beogradu je prvi put došla 1910. Ostalo je zabeleženo da je tokom balkanskih ratova među prvim dobrovoljnim bolničarkama previjala ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje… a potom se vratila u London, jer je njenom suprugu prestala služba.
Posle bitaka na Ceru i Kolubari, u Prvom svetskom ratu, sa britanskom sanitetskom misijom stigla je u Skoplje, gde se, u vojnoj bolnici, boreći se požrtvovano protiv tifusa i sama razbolela. Neki listovi su tada objavili čak i da je podlegla, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije, a kada je prezdravila i otputovala na oporavak u Švajcarsku, srpskom narodu zahvalila se pismom koje je “Politika” u proleće 1915. objavila na svojoj prvoj stranici:
“Za sve ovo ukazano mi istinsko prijateljstvo od strane srpskog naroda, moj je dug spram njih neobično veliki i ja ću ostati njegov večiti dužnik… Da mi taj dug bude manji, mogu da kažem samo toliko, da ovo malo što sam činila nisam radila samo zato što mi je to nalagala dužnost, već što sam oduvek za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i što je između mene i njega postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu.”
Pismom joj je odgovorio regent Aleksandar Karađorđević, zahvaljujući joj što je o našim ranjenicima brinula kao rođena mati ili sestra, a za humanitarni rad je odlikovao Ordenom Svetog Save. Kada je kralj ubijen 1934, došla je u Beograd na sahranu. U znak sećanja, jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime.
(Izvor: Espreso/Novosti)