Sa snajom sam imala fenomenalan odnos. Živeli smo kao jedna duša, bez zavisti i svađe. Kad sam saznala da je trudna, mojoj sreći nije bilo kraja.
Kad je bila sedmi mesec trudnoće, saznali smo da nosi dečaka. Moj sin i ja smo sanjali o tom momentu, a sin je rekao da će dete nazvati po svom pokojnom ocu.
Inače, u našoj porodici je tradicija da dečaci nose dedino ime.
Čim je moja snaja čula za ovo napravila je skandal: „Mom sinu mogu dati ime samo ja i niko drugi“, bila je odlučna.
Htela sam mirno da razgovaram sa njom, ali ona je bila kategorična. Kada je i moj sin stao na moju stranu, ona je zapretila da će iz porodilišta otići pravo kod svojih roditelja.
Kako su prolazili dani, tako je i moj sin menjao mišljenje da bi mi na kraju rekao da su njih dvoje smislili novo ime za svog sina, te da će u buduće „svoje probleme rešavati sami“!
Par dana pred porođaj pokušala sam sa snajom još jednom da pričam na ovu temu, ali ona me je prekinula rečima da to nije moja briga.
Bila sam šokirana. Uložila sam svu svoju dušu i snagu u sina, a sada sam postala neka nevažna osoba u njegovom životu. Ne razumem…
Kako da nastavim? Ne znam više kako da komuniciram sa svojom snajom, pa čak ni sa sopstvenim detetom!
(Izvor: Kurir/ Stil)