„Kada pogledam unazad, imam osećaj kao da gledam nečiji tuđi život“, rekao je nekada najjači dečak.
Nekada najjači dečak na svetu, Ričard Sandrak, poznatiji kao „Mali Herkul“, otkrio je da odrastanje kao dečji bodibilder nije bilo onako kako se činilo.
U intervjuu za britanski Metro, koji je postao viralan 25 godina nakon njegovog uspona do slave, neprepoznatljivi bivši Adonis otkrio je da je njegovo detinjstvo bilo obeleženo zlostavljanjem i manipulacijom.
„Kada ljudi govore o uspomenama iz detinjstva, obično su to lepi momenti. Ja ne mogu da se poistovetim s tim“, rekao je Sandrak.
Evo kako je Ričard Sandrak izgledao kao dete:
„Za mene su fizičko i emocionalno zlostavljanje od strane mog oca bili svakodnevica.“
Prisilno oblikovana sudbina
Rođen u Ukrajini, kao sin svetskog šampiona u borilačkim veštinama i majke aerobik instruktorke, Sandraku je sudbina bodibildera bila gotovo zapečaćena.
Već sa pet godina počeo je svakodnevno da trenira,a sa osam je mogao da podigne tri puta više od sopstvene težine. Njegovi trbušni mišići i grudi izgledali su kao da su obrađeni u Fotošopu.
Nakon preseljenja u Sjedinjene Američke Države, Sandrak je osvojio svet bodibildinga, takmičeći se na prestižnim turnirima i dobivši nadimak „najjači dečak na svetu“.
Tokom vrhunca karijere, družio se sa legendama poput Arnolda Švarcenegera i Lu Ferinja, a čak je dobio ulogu u filmu Mali Tarzan.
Pojavljivao se u najpopularnijim televizijskim emisijama, razgovarajući s Džimijem Kimelom i Hauardom Sternom, ali je iza kulisa priča bila daleko mračnija.
Cena slave: Ekstremni treninzi i zlostavljanje
Alarm se oglasio 2005. godine kada je izašao dokumentarac Najjači dečak na svetu, koji je otkrio surovi režim treniranja kroz koji je prolazio. Njegova stroga ishrana bila je potpuno lišena uobičajenih dečjih đakonija, a ekstremni treninzi doveli su ga do opasno niskog nivoa telesne masti.
Njegov otac i trener, Pavel Sandrak, terao ga je da vežba i do osam sati dnevno.
„Moj otac je često imao izlive besa i običan trening bi se pretvorio u pakao. Dešavalo se da satima radim špagu iznova i iznova“, priseća se Sandrak.
„Bilo je mnogo trenutaka kada se običan trening pretvarao u pravu talačku situaciju.“
Na vrhuncu pakla, bio je primoran da radi čučnjeve dok gleda televiziju. Još gore, bodibilding nije bio njegov izbor — u njega je bio „pretučen“, kako sam kaže.
„Naučio sam da ne smem ni da tražim pauzu. Samo zagrizeš zube i radiš ono što ti kažu“, prisetio se.
Prekretnica: Bekstvo iz kandži prošlosti
Spas je došao 2003. godine kada je njegov otac uhapšen i deportovan u Ukrajinu nakon brutalnog napada na njegovu majku Lenu. Bez oca, Sandrak je konačno dobio priliku da gradi sopstveni život.
Napustio je bodibilding sa 16 godina i okrenuo se drugim sportovima, poput gimnastike, plivanja, skokova u vodu, košarke i skejtbordinga.
„Bodibilding mi je bio kao neka vrsta posttraumatskog stresa“, rekao je.
„Bio je previše povezan s mojom prošlošću. Umorio sam se od toga da se sve vrti oko mog tela.“
Pogledajte kako Ričard Sandrak izgleda danas:
Međutim, zbog stroge discipline u detinjstvu, imao je problema sa socijalizacijom. Nije znao kako da komunicira s vršnjacima i osećao se kao „izgubljena riba u vodi“.
Pad u alkoholizam i put ka ozdravljenju
Počeo je da pije već sa devet godina, a kasnije je upao u ozbiljne probleme s alkoholom.
„Pio sam mnogo. Uvek sam se trudio da imam alkohol oko sebe“, priznao je Sandrak, koji je u najgorim trenucima pio i po flašu tekile dnevno.
Dostigavši dno, odlučio je da prestane da pijen.
Novi život daleko od reflektora
Živi mirnim životom u Los Anđelesu, gde radi kao menadžer u maloprodaji. Živi sa svojom devojkom advokaticom i dva mačka, Mikom i Mušuom.
Iako je napustio bodibilding, razmišlja o karijeri personalnog trenera i nutricioniste.
„Kada pogledam unazad, imam osećaj kao da gledam nečiji tuđi život“, rekao je. „Ali mogu reći da sam danas uglavnom srećan sa sobom.“
Nepomirljiva prošlost
Na pitanje o ocu, Sandrak je otkrio da ga nikada više nije video nakon deportacije i da ne želi da obnovi kontakt.
„Uvek ću osećati ogorčenost prema njemu. Kažu: ‘Oprosti i zaboravi’. Možda bih mogao da oprostim, ali nikada neću zaboraviti.“
(Kurir)