Stanislavu Jefragofiču Petrovu je 26. septembra 1983. alarm javio da su SAD ispalile pet raketa s nuklearnim bombama na Moskvu. Prema vojnim naređenjima trebalo je odmah uzvratiti…
Ime Stanislav Petrov tek retkima nešto znači, a u suštini bi svako, ali baš svaki čovek na celoj zemljinoj kugli trebalo da zna za njega. Reč je o čoveku zbog kojega smo svi danas živi, i zbog kojeg živimo u ovom svetu.
On je 26. septembra 1983. godine ostao priseban i nije pritisnuo taj crveni taster koji bi celi svet gurnuo u treći svetski, ali i nuklearni rat. Petrov je osamdesetih godina prošlog veka bio pukovnik ruske vojske i zapovednik komandnog centra, koji je radio sa satelitima OKO, smeštenim u blizini Moskve, srca sastava koji je upozoravao na nuklearne projektile koji bi eventualno bili ispaljeni na tadašnji SSSR.
Tog 26. septembra 1983. u prvim minutima posle ponoći centrom se oglasio alarm. Računar je javio kako je prema Moskvi iz smera SAD-a poletela jedna balistička raketa s nuklearnom glavom, a nedugo potom javio je kako su poletele još četiri. Udar je trebalo da usledi za svega nekoliko minuta.
– Nikada nisam ni pomišljao da bih se mogao naći u takvoj situaciji iako smo bili uvereni da nas Amerikanci mogu napasti i da je samo pitanje trenutka kada će se to dogoditi. Hladni rat bio je u to doba ledeno hladan – kaže Petrov. Iako je prema protokolu trebalo odmah ispaliti salvu nuklearnih raketa iz sovjetskih baza koje bi pogodile ciljeve na području SAD-a i Zapadne Evrope, Petrov je oklevao. Naoružao je raketne lansere, ali crveni taster nije pritisnuo.
„Instinkt mi je govorio da nešto nije u redu“
– Sve je bilo spremno, ali nisam hteo ispaliti rakete, bilo je jasno da to znači kraj sveta kakvog poznajemo. Odlučio sam da čekam. Minuti su prolazili, a računari su pokazivala da se američki projektili sve više približavaju SSSR-u. Alarm je potresao celi centar, ali nisam ispalio rakete, niti sam obavestio svoje nadređene. Oni bi mi i tako naredili da pucam. U takvim situacijama ne možete racionalno da analizirate, nema puno vremena, već se oslanjate na instinkt. A on mi je govorio da nešto nije u redu – kaže Petrov i dodaje kako je u tom trenutku na pameti imao samo dve stvari.
Računar je bilo uveren da je Moskva sravnjena
– Računar je pokazivao da prema nama leti pet projektila ispaljenih iz samo jedne baze, i svi idu prema Moskvi. Opšti napad Amerikanaca zasigurno se ne bi ograničio na samo pet raketa, već bi njima sigurno želeli da „obogalje“ naše sastave naoružanja. I drugo, razmišljao sam da računar nema mozga i da može pogrešno protumačiti signale za nuklearne rakete – rekao je Petrov, koji je tada ipak odlučio pričekati udar, pa i po cenu da neće moći uzvratiti.
Računari su pokazivali da se projektili sve više i više približavaju, do nuklearnog udara ostala je još samo minut, trideset sekundi, deset, pet…
Ljudi u centru spremili su se na najgore… A onda ništa. Ni jedne eksplozije nad Moskvom. Ni traga udaru. Računar je i dalje govorilo da su rakete pogodile glavni grad, ali napolje, u središtu Moskve ništa ne bi mogli naslutiti takav scenario. Bilo je jasno, uzbuna je bila lažna.
Za grešku je bio kriv redak fenomen!
Petrov je prijavio celi incident, a istraga je pokazala da je ruski satelit krivo očitao podatke zbog retkog fenomena poravnanja Sunčevih zraka na oblacima i putanje satelita.
Dobio nagradu za mir!
Petrov je uskoro penzionisan, a doživeo je i nervni slom. O incidentu se do devedesetih ništa nije znalo, ipak u međuvremenu je sve procurilo u javnost. Nedavno je Petrov dobio i Dresdensku nagradu za mir kao čovek koji je spasio svet.
„Bio sam na pravom mestu u pravo vreme“
– Ja nisam heroj! Samo sam radio svoj posao. Bio sam na pravom mestu u pravo vreme – poručuje Petrov. Zanimljivo, iako je sprečio moguću nuklearnu katastrofu, pukovnik Petrov je prekršio svoja naređenja i vojni protokol. Zbog toga su ga kasnije ispitivali nadređeni, a to je, pak, dovelo do toga da ga više nisu smatrali pouzdanim vojnim oficirom.
Od nadležnih dobio negativnu ocenu
Sovjetska vojska nije kaznila Petrova, ali ga nije ni nagradila niti mu dala priznanje. Dobio je negativnu ocenu i njegova jednom obećavajuća vojna karijera stigla je do kraja. Preselili su ga na manje važan posao, a ubrzo potom su ga i penzionisali.
Pokojna žena 10 godina nije znala za incident
– Moja pokojna žena punih deset godina nakon incidenta nije o njemu znala ništa. Jednom me pitala šta sam učinio. Odgovorio sam joj: Ništa – rekao je Petrov.
Da je ispalio rakete bio bi to kraj čovečanstva
Inače, da je Petrov ispalio nuklearne rakete, stručnjaci tvrde da bi to bio kraj čovečanstva. One koje ne bio ubio udar, umrli bi za šest do osam meseci jer bi silne detonacije podigle radioaktivnu prašinu koja bi na nekoliko godina zaklonila sunce i izazvala nuklearnu zimu koju niko ne bi preživeo.
(Izvor: Mediji)