Tamara nam otkriva kako se suočavala sa podsmehom drugara jer je imala 24 prstiju, koji je ključni momenat bio u njenom život kada je počela da ostvaruje snove, a opisala nam je i najteži slučaj sa kojim se susrela kroz svoj dosadašnji humaniratni rad.
Tamara Misirlić iz Vranja je mlada devojka u čijem srcu postoji beskrajno ljubavi za sve ljude kojima je neophodna pomoć.
Naime, ima svega 22 godine, na svojim plećima je iznela brojne teške momente, a upravo oni su je motivisali da se okrene humanitarnom radu i mnogima vrati osmeh na lice.
Uspela je svu bol da pretvori u snagu, prelomni momenat bio je početak 2022. godine kada je osnovala fondaciju koja nosi njeno ime.
Do danas je organizovala više od 250 humanitarnih akcija i zbrinula je preko 200 porodica.
Sudbina Tamare podseća na pravi film uz koji nije moguće ne pustiti suzu, kako zbog ružnih, tako i zbog predivnih dešavanja. I sam početak njenog života nije bio uobičajen…
Rođeni ste sa 24 prstiju, kada ste spoznali da ste drugačiji od druge dece i kako je to uticali na Vas?
– Rođena sam sa 24 prsta.
Moje male ručice i stopala nosile su nešto što je drugima bilo neobično. Kada si dete, ne razmišljaš o tome da si drugačiji, sve dok ti drugi to ne pokažu.
Sećam se prvih šapata, prvih pogleda, trenutaka kada su mi druga deca sa nevericom brojala prstiće.
Nisam razumela zašto su im oči bile toliko velike, zašto su se nekad smejali, a nekad me samo gledali u tišini – priča nam Tamara i osvrće se na momenat kada je odlučila da ode na operaciju:
– Ali najteži trenutak bio je kada sam prvi put poželela da sakrijem prste. Kada sam shvatila da ne želim da budem ta koju gledaju, ta koja izaziva pitanja.
I tada sam donela odluku da želim da se operišem. Operacija nije bila samo fizički bol.
Osećala sam se kao da ostavljam iza sebe jedno dete i postajem neko novi. Sećam se bola, sećam se zavoja, sećam se da sam bila u kolicima.
A ožiljci su svakao tu, to je nešto što će me pratiti do kraja. Svaki dom u koji uđem, svaki zid bez krova, svaki krevet koji nije krevet, to su moji ožiljci.
Jer ja ne nosim samo svoje rane, već i njihove. Kad brišem suze tuđeg deteta, brišem one koje sam nekad plakala sama.
Kad nekome pružim ruku, lečim ne samo njih, već i onu malu devojčicu u sebi koja je nekad samo želela da bude prihvaćena.
Kako je izgledalo Vaše detinjstvo posle operacije?
– Pre operacije, mislila sam da će sve biti lakše kada budem kao svi drugi. Da će nestati ti pogledi, pitanja, šapati iza leđa.
Verovala sam da će bol u srcu nestati zajedno sa tim prstima koji su me činili drugačijom. Ali nisam znala da bol ne odlazi tako lako.
Posle operacije, ništa se nije promenilo, barem ne onako kako sam očekivala. Nisam postala srećnija, nisam odjednom pripadala. Umesto toga, nešto u meni se ugasilo. Više nisam ni želela da budem prihvaćena.
Povukla sam se u sebe, postala nevidljiva, tiha. Kao da sam se trudila da nestanem, da ne izazivam pažnju. Godinama sam nosila taj osećaj praznine, a onda, u šesnaestoj godini, desio se trenutak koji me promenio. Spoznala sam svoju snagu.
Prvi put, umesto da mislim na to koliko sam drugačija, pomislila sam na one koji su imali mnogo manje od mene.
Počela sam da pružam ruku onima kojima je bila potrebna. Da slušam njihove priče, da delim njihov bol, da im budem oslonac i podrška.
Da li je istina da sudirate dva fakulteta istovremena, a pored toga imate i svoju školicu sporta?
– Jeste, istina je. Studiram dva fakulteta – Ekonomski fakultet u Nišu i Pravni fakultet u Kosovskoj Mitrovici, jer verujem da znanje otvara vrata koja snaga sama ne može.
Oduvek sam volela pravdu i borbu za one koji nemaju glas, zbog čega bih volela da se bavim advokaturom, da budem neko ko može da zaštiti, da se bori, da ne odustaje.
Ali pre toga, moj život je bio sport. A onda sam doživela tešku povredu.
I zato sam odlučila da, ako već ne mogu da nastavim kao takmičar, mogu da nastavim kao trener.
Tako je rođen moj karate klub. Isprva, to je bio samo san, da prenesem znanje, da vaspitam decu kroz sport, Danas, taj san je postao stvarnost. Moja škola sporta “Zmaj” mesto je gde se deca uče disciplini, hrabrosti, poštovanju.
Šta Vas je navelo da osnujete humanitarnu organizaciju? Da li ste na tom putu imala neki kamen spoticanja ili, pak, vetar u leđa?
– Imala sam samo 16 godina kada sam izgradila kuću za jednog deku. Od tog trenutka, sve je postalo ozbiljno. A prepreke su svakako prevelike.
Ponekad sam bila ostavljena, ponekad izdana, ponekad sam se pitala da li imam snage da nastavim. Ali kada slušate svoje srce sve je moguće.
Koji Vam je slučaj emotivno najteže pao do sada kada su u pitanju humanitarne akcije?
– Nikada neću moći da vam prenesem sve emocije koje osećam dok pišem ove reči. Koliko tuge, koliko bola, koliko nepravde sam videla u njihovim očima… ali isto tako i koliko nade.
Devojčice iz Subotice koje su ceo život bile ismevane, odbačene, nevoljene. U svetu u kojem su svi imali nekoga, one nisu imale nikoga.
I sada dok pišem ovo, u toku je izgradnja njihovog doma. Obišla sam ih pre neki dan. Više ne hodaju pognutih glava.
Više ne ćute. Više ne beže od pogleda. Jer sada znaju da nisu same. Voljene su. I dok god budem disala, boriću se za ovakve pobede. Jer nijedno dete na ovom svetu ne zaslužuje da živi misleći da nije vredno ljubavi.
Želja da pomognete drugima Vas je odvela čak u Afriku, šta ste sve tamo doživeli?
– Afrika je nešto posebno, najposebnije. Išli smo tamo gde deca žive bez vode. Mi se ujutru umivamo, kuvamo kafu, tuširamo se, zalivamo biljke, a oni…
Oni hodaju kilometrima da bi doneli prljavu vodu iz bare i tu vodu piju. Prvi susret sa njima nikada neću zaboraviti. Prišli su mi, uhvatili me za ruku.
Ništa nisu tražili. Samo da ih pogledam, da ih primetim. Bili smo tamo da im pomognemo. Da im izgradimo bunare. Da makar malo promenimo njihove živote.
Ali istina je oni su promenili moj. Afrika me je naučila da je ljubav najmoćnija sila na svetu.
Viđate razne sudbine, a kada ste Vi u životu najviše plakali? Sa druge strane, šta Vam odmah izmami osmeh na lice?
– Moj život je satkan od emocija, od suza koje kidaju dušu i osmeha koji je leče. Viđam razne sudbine, dotaknem toliko bola, ali i toliko sreće.
Najviše sam plakala zbog dečaka iz Afrike kome sam lečila rane. Nije imao nikoga. Bio je sam, povređen, preplašen.
Lečila sam mu rane, mazala mu opekotine, negovala ga, nosila ga u naručju. Bio je uz mene sve vreme dok smo boravili tamo.
Noću, kada bi se uplašio, privio bi se uz mene i tiho disao. Poslednji dan u Africi… Nisam mogla da ga pustim. On me je gledao, nije razumeo zašto moram da odem, a ja sam se slomila. Moj najveći osmej je moj karate klub.
Prvi put kada sam stala ispred dece, kada sam shvatila da sam ostvarila svoj san, smejala sam se kao dete. Oduvek sam želela da budem trener, da prenesem ono što je karate dao meni, a onda su došli moji mali ratnici.
Nedavno ste otkrila da pišete knjigu, šta možemo očekivati od nje?
– Da, pišem knjigu. To će biti knjiga koja se oseća, koja boli, koja grli, koja podiže, koja motiviše.
S obzirom da ste vrlo svestrani, u kom smeru želite da ide Vaša budućnost?
– Želim da rastemo. Da pružimo ruku još većem broju ljudi. Da budemo nada. A kao neko ko obožava pravo i ekonomiju, želim da spojim oba i da se i time bavim u budućnosti – zaključila je Tamara, uz poruku našim čitaocima da uvek slušaju svoje srce.
(Stil)