Devojčica je ukrašavala malu kutijicu sa zlatnim omotnim papirom da je stavi pod jelku. Kada je otac saznao da je devojčica potrošila puno novca za rolnu ovog skupocenog papira, naljutio se i kaznio je.
Sledećeg jutra devočica je donela poklon za svog oca.
– Ovo je za tebe, tata – rekla je ona.
Kada je otvorio kutiju i video da je prazna, otac se ponovo naljutio.
– Zar ne znaš, da kada nekome daš poklon, trebalo bi da nešto bude u njemu? – pitao je devojčicu.
Devojčica je pogledala svog oca sa suzama u očima.
– Tata, ali poklon nije prazan, ispunjen sa mojim poljupcima, za tebe – odgovorila je.
Otac je bio zapanjen. Osećao se tako neprijatno da je samo čvrsto zagrlio svoju ćerku i zamolio je za oprostaj.
Dugi niz godina svog života čovek je držao tu zlatnu kutiju pored kreveta. Kad god se osećao tužno i slomljeno on bi otvorio kutiju i mislio o ljubavi koju je njegova ćerka smestila tu. To bi mu uvek popravilo raspoloženje.