Doktor Vladimir Đurić, specijalista psihijatrije i edukant psihoterapije, neretko na svojoj popularnoj Fejsbuk stranici daje interesantne i na pitak i jednostavan način napisane smernice o međuljudskim odnosima, emocijama, ljubavi, svakodnevnim problemima, odnosno o životu uopšte…
On gotovo svakodnevno deli sjajna zapažanja koja lako mogu da vam promene ugao gledanja ili pomognu da donesete neku odluku, a neki njegovi statusi „žive“ i mesecima, pa i godinama nakon što ih objavi.
Dr Vladimir Đurić nedavno se osvrnuo na to koliko poražavajuće mogu biti batine za decu, te kako ponekad ostavljaju trajne ožiljke na duši. Kada vam sledeći put dođe da udarite svoje dete, setite se sledećih redova i istine koja se ne može poreći –
„Ako nam je potpuno nezamislivo da uopšte i pomislimo, a kamoli da kažemo, ili ne daj Bože zaista i uradimo, sledeće: „Pretukao sam ženu zato što je neposlušna, zato što neće da radi ono što ja mislim da treba, i zato što me je potpuno dovela do ludila…“ Zašto bi onda to bilo u redu ako umesto žene kao žrtve nasilja ubacimo Dete?
Zato što je manje i slabije?
Zato što ne može da se brani?
Zato što ne može da nas prijavi?
Zato što ne može da ode od nas?
Zato što mu je kao vazduh potrebna ljubav od nas, pa će se stalno vraćati po još, iako mu mi umesto toga nanosimo nezamislivu bol.
Nasilje je apsolutno nedopustivo u bilo kom obliku… A pogotovo prema deci. Ne postoji nijedno jedino opravdanje za to. Pustite stare priče…
Oko 30% „normalnih“ roditeljstava nekada su bila takva da je socijalna služba trebala momentalno da reaguje i da spase tu decu od nasilja i ostalih užasa koja su se podrazumevale „jer svi to tako rade“.
Ne pitajte kako mi psihijatri to znamo… Da nema roditelja ne bi bilo ni psihoterapije.
Deca koja su dobijala batine i postala dobri i normalni i uspešni ljudi su to uspela uprkos batinama, a ne zbog njih. Tako da – deca su samo deca… Previše energije, potreba, nemira i emocija, a nedovoljno zreli i razvijeni mehanizmi koji bi to sve zauzdali, razumeli i obradili. Zato smo im i potrebni mi odrasli kao regulativni i smirujući faktor, a ne kao neko ko nanosi bol.
Zamislite da dodjete kod prijatelja zato što ste uznemireni, plačete, bojite se i ne možete da se smirite, a on vas prebije…
Kako bi vam bilo? Koliko bi vam to pomoglo?
Ako su deca zaista nesnosno nemirna, treba ih lečiti… Ili treba da se lečimo mi ukoliko više nemamo strpljenja i živaca… Ili postoji hiljadu boljih načina vaspitavanja… A pogotovo onaj stari i iskonski koji postulira da „deca ne slušaju, već imitiraju“. I da će se uvek mnogo više postići sa Ljubavlju, Saosećanjem, Razumevanjem, Podrškom i Jasnim Granicama, no sa batinama.
STOP NASILJU nad svima… A pogotovo nad nejakima!
Dobrodošla Ljubavi… Pogotovo prema onima kojima je zaista najpotrebnija. Nema boljeg ulaganja od tog, ni za njih sada, ni za sve nas malo kasnije“, zasključio je on.
(Izvor: Žena)