Njihova okolina često sa nevericom posmatra činjenicu da njih petoro uspeva da živi zajedno u jednoj prostoriji, što mnogima deluje neuobičajeno.
Porodica Hasanović iz Skelana kod Srebrenice živi u maloj, trošnoj kući koju deli svih pet članova. Pod istim krovom žive Smajo (75) i njegova supruga Sabra (67), njihov sin Salim sa ženom Elmedinom, kao i njihova jedanaestogodišnja kćerka Selma.
Tokom hladnih zimskih meseci, svih pet članova porodice deli jednu prostoriju, koja im služi za spavanje, kuvanje, pa čak i za primanje retkih gostiju.
Uprkos teškim uslovima, Hasanovići su složni, a uzajamna podrška i razumevanje pomažu im da izdrže brojne izazove.
Kažu da su prvu bračnu noć proveli sa svekrom i svrkrvom, teško im je bilo da se odvaže na intimu.
Njen suprug salim kaže da je veoma stidljiv, komunicira isključivo kad popije pivo.
Salim je imao priliku da se zaposli izvan Skelana, ali ostao je uz svoje roditelje, smatrajući to dugom prema onima koji su ga podigli i odgajali s ljubavlju.
Kao čovek koji poštuje tradiciju i porodicu, Salim je obećao svojoj supruzi da ih neće napustiti, odlučan da provede starost s roditeljima i pruži im miran život.
Kao i mnogi u ovom kraju, Hasanovići su prošli težak put. Tokom rata izbegli su u Makedoniju, potom boravili u Doboju, a početkom 2000-ih vratili su se u Skelane.
Od posleratne donacije izgrađena im je mala kuća s jednom prostorijom, kuhinjom, hodnikom i kupatilom, ali nikada nije dovršena. Sabra sa tugom opisuje svakodnevicu u kojoj trošna lamperija otpada, a miševi su pojeli većinu staklene vune koja je trebalo da zadrži toplotu.
Zime su oštre, vetar se provlači sa svih strana, a pod je samo prekriven tepihom. Njihova unuka Selma, koja ide u peti razred, takođe deli sobu s njima, spavajući u hladnim i neuslovnim prostorima.
Smajo i Sabra bore se s ozbiljnim zdravstvenim problemima, a troškovi za lekove teško opterećuju skromni kućni budžet. Porodica ima nekoliko ovaca, povremeno rade dnevnice i primaju minimalnu socijalnu pomoć, ali to jedva pokriva osnovne potrebe.
Salim i Elmedina čine sve što mogu da im pomognu – Elmedina sa ponosom ističe kako svekrva doprinosi svakom poslu u kući, dok Smajo, uprkos astmi, čuva ovce i obavlja fizičke poslove kad god ga neko pozove.
Elmedina i Salim nemaju stalno zaposlenje, već rade sezonski. Proleće je za njih period berbe i krečenja voća, dok zimu dočekuju s pripremom ogreva za lokalne stanovnike.
Mesecima zajedno cepaju drva, a i Elmedina ne okleva da radi težak fizički posao u šumi. Ova žena govori s nadom da će doći bolji dani, dok strpljivo zajedno sa Salimom gradi život za njihovu jedanaestogodišnju kćerku Selmu.
Njihova priča počela je pre 12 godina, kada su se Elmedina i Salim upoznali i odlučili na zajednički život posle samo dva dana zabavljanja.
Danas imaju Selmu, koja im je najveća radost i koja hrabro podnosi izazove života u selu, gradeći uspomene u okruženju koje, uprkos siromaštvu, odiše ljubavlju i toplinom.
Kako kaže narodna poslovica „Gde čeljad nisu besna, kućanije tesna“, oni su pravi primer za to, ali ih ljudi i okolina gledaju u šoku, neobično im je da uspevaju njih petoro da žive u jednoj prostoriji.
(Stil)