Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 – Beograd, 28. septembar 1981) je bila prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.
Rođena je kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića umrla je posle porođaja od sepse.
Kada je imala 12 godina, umire joj i otac, pa je brigu o Kseniji preuzela njena maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atansijević, s kojom je Ksenija živela do kraja njenog života.
Govorila je francuski, nemački, engleski, ruski, služila se italijanskim, a izuzetno je poznavala grčki i latinski.
Bila je i prva žena koja je, oktobra 1923. godine, dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Neke kolege su je toplo primile, ali se većina protivila njenom postavljanju. Etnolog Tihomir Đorđević upozorio ju je na ono što je čeka rečima: „Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao“.
Najbolji drug u ranoj mladosti bio joj je pesnik Rastko Petrović, a njegova sestra, slikarka Nadežda predavala joj je crtanje u Ženskoj gimnaziji. Maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine a stekla je i osnovno muzičko obrazovanje, svirala je klavir. Studirala filozofiju s klasičnim jezicima, a profesor joj je bio slavni Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, priznat u evropskim naučnim krugovima.
„Ženska“ borba u „muškom“ svetu
Ksenija se u pismu prijateljici jadala da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira:
„Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći. Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on“, piše mlađana Ksenija.
Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.
Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine.
U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike.
Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.
Progon
Ksenija je potom pretrpela progon sa Univerziteta, na osnovu lažne optužbe za plagijat (ističu da u toku jednog predavanja nije „dovoljno jasno“ navela izvor).
U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen.
Sada joj se ni groba ne zna
Umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.
Danas, u beogradskoj ulici Gospodar Jovanovoj broj 49, piše: „Ksenija Atanasijević (1894 – 1981) filozofkinja, feministkinja, pacifistkinja i antifašistkinja, od 1940. do 1981. godine živela je u ovoj kući“.
I to je jedino obeležje koje postoji o ovoj Beograđanki, prvoj ženi koja je doktorila na Beogradskom univerzitetu (1922), prevodiocu i prvoj ženi docentu u Kraljevini SHS. Diplomirala je čistu filozofiju s klasičnim jezicima. Prevela je klasična filozofska dela, pisala studije, članke, metafizičke i etičke rasprave, popularne članke, prevodila je dela Aristotela, Platona, Spinoze, Adlera. Ksenija se smatra za prvu feministkinju na ovim prostorima.
Svoju autobiografiju, pisanu u trećem licu završila je rečima: “Više od svega želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje”.
(Izvor: Espreso / Magazin Novosti)