Tri godine pre Titove smrti, a samo pet godina nakon njegovog brutalnog obračuna sa Hrvatskim prolećem i liberalnim pokretom u Srbiji, američka CIA izradila je elaborirani dokument, najvišeg stepena tajnosti, pod naslovom „Potencijali Varšavskog pakta za invaziju Jugoslavije“.
Stručnjaci CIA su, u preambuli tog top-secret izveštaja, procijenili da bi Sovjetima bilo potrebno oko 50 divizija za napad na Tita i oko dve nedelje ubrzanih priprema. Glavni udar išao bi preko teritorije Hrvatske. „Sovjetski Savez već dugo ima svoje interese u SFRJ i za očekivati je da bi Sovjeti pokušali da iskoriste nestabilnu situaciju u slučaju Titove smrti ili njegove trajne nemogućnosti da obavlja svoju funkciju….“, pišu analitičari CIA-e u martu 1977. Dokument SR 77-10027 napisan je za najviše političke i vojne zvaničnike u Beloj kući i Pentagonu.
Napominje se korisnicima da se izveštaj temelji na procenama ranije upotrebe snaga Varšavskog pakta, topografije područja predviđenih vojnih operacija i kopnenih komunikacija na istom području. U razjašnjavanju političkog i vojnog konteksta u kojem je sastavljen ovaj američki tajni izveštaj nužno je napomenuti nekoliko bitnih stvari. Josip Broz Tito je u vreme pisanja ove analize CIA-e bio pri kraju života. Slab i bolestan, opadajućeg uticaja na zbivanja u SFRJ. Veći dio svojih ingerencija prebacio je na Staneta Dolanca. A ovaj je u nizu javnih istupa, kao autentični tumač Titove politike, naglašavao animozitet prema Sovjetima. Pogotovo u sklopu moskovskog načela ograničenog suvereniteta proglašenog za države članice Varšavskog pakta, koje je uveo Leonid Iljič Brežnjev, tadašnji šef SSSR-a. Devet godina ranije, 1968., zbog liberalnog ustanka Sovjeti su tenkovima pregazili Čehoslovačku. Praško proleće zaustavljeno je vojnom intervencijom u prvom testu teorije ograničenog suvereniteta. Jugoslovensko vođstvo takav scenario nikad nije isključilo.
„Ne verujemo da bi Sovjeti posegnuli za vojnom intervencijom kao što je to bio slučaj u Čehoslovačkoj“, mišljenja su analitičari CIA-e. „Postoji analogija, ali postoje i bitne razlike koje ukazuju da Sovjeti neće napasti Tita i Jugoslaviju“. Po njima dva su najvažnija strateška razloga protiv intervencije: SSSR ne graniči sa SFRJ niti ima prevlast nad njom. Drugo, Jugoslavija ne leži na strateškom pravcu kojim bi Zapad mogao ugroziti SSSR. Štaviše, vojna intervencija velikog intenziteta izložila bi Moskvu značajnim rizicima.
Jugoslavija bi, gotovo sigurno, pružila oružani otpor, a produžena borbena delovanja otvorila bi mogućnost spoljnje intervencije na strani SFRJ. Ipak, upozoravaju Amerikanci, to ne znači da bi Brežnjev i SSSR odustali od vojne intervencije. Takva odluka bi bila bez presedana i zahtevala bi najmanje 50 divizija iz država istočnog bloka uz mobilizaciju 500.000 ljudi“, stoji u spomenutom dokumentu. „Ako SSSR odluči da napadne, verovatno bi brzo osvojio ravnice na severu SFRJ, ali ne bi uspeo da okupira celu teritoriju u kratkom roku. Situacija bi ubrzo prerasla u gerilski rat, sličan onom koje se zbivao u Drugom svetskom ratu uz sve političke, vojne i ekonomske rizike za Moskvu. Uz mogućnost intervencije Zapada.“ Napad na Tita i Jugoslaviju započeo bi napredovanjem šest do osam operativnih armija Varšavskog pakta, tvrde američki obaveštajci. To je sastav od 20 do 30 divizija s pratećim jedinicama i između 4.000 i 7.000 tenkova. Broj vojnika koji bi u prvom talasu krenuli na Jugoslaviju dostigao bi 400.000. Uglavnom iz vojnih okruga Kijeva, Odese, Karpata. Vazdušno-desantne jedinica stigle bi iz vojnog distrikta Odesa i delom iz drugih padobranskih divizija razmeštenih u dubini teritorije SSSR.
Sovjetski vojni planeri, otkrivaju Amerikanci, ne bi tražili popunjavanje jedinica potrebnih za okupaciju SFRJ iz središnje Evrope. Time bi oslabili odbranu glavnog fronta prema NATO savezu. Od istočnoevropskih armija, Bugari (tri do četiri divizije) bi bili najvažniji partneri zbog poznatih sukoba oko teritorija sa SFRJ i dubokih etničkih tenzija. Mađari (tri do četiri divizije), prema procenama CIA-e, ne bi bili previše oduševljeni i verovatno bi samo pružali logističku podršku. Rumuni ne bi ni to. Štaviše, CIA tvrdi da bi Moskva razmestila vojsku uz granicu osiguravajući njihovu neutralnost. Taktičke vazdušne snage Varšavskog pakta u operacijama u vazdušnom prostoru SFRJ, uglavnom iz mađarskih i bugarskih baza, brojile bi oko 500 različitih tipova letelica. Njima bi se, po potrebi, dodala i elitna bombarderska avijacija iz baza u SSSR-u. Time bi, gotovo sigurno, bila osigurana vazdušna premoć snaga Varšavskog pakta nad ratnim vazduhoplovstvom SFRJ“, procenjuju američki eksperti. U Jadransko more, sudeći prema CIA-i, uplovila bi ojačana Sredozemna flota: najmanje tridesetak ratnih brodova, oko 25 podmornica i još osam desantnih brodova. Amerikanci su bili uvereni, prema razmeštaju snaga Varšavskog pakta, da invazija na Jugoslaviju nije moguća u sasvim kratkom roku. „Samo jedna divizija sovjetske armije, ona u Mađarskoj, stacionirana je u radijusu od 100 kilometara od granice SFRJ.
Moskva nema svojih divizija u Rumuniji i Bugarskoj i većinu invazijskih snaga bi trebalo pomaći barem 1.000 kilometara da se dođe do granica SFRJ.“ To bi značilo sledeće: južna grupa sovjetskih armija iz Mađarske mogla bi da zauzme polazne položaje u razdoblju od tri dana. Rumunskim i bugarskim divizijama trebalo bi između jednog i tri dana duže. Dakle, 10 do 20 dana. Pravi problem nastaje kod transporta delova invazijskih trupa iz Vojnog okruga Odesa. Oni bi morali koristiti putne komunikacije preko Bugarske i istočne Rumunije, koje im nisu uvek dostupne zbog posebnog državnog ugovora između Moskve i vlade u Bukureštu. „Sovjeti bi zbog toga mogli jedinice da prevoze morskim putem. Tad će im trebati dve nedelje za popunu četiri divizije s ljudstvom, transport do pogodnih luka, ukrcavanje na brodove, navigaciju preko Crnog mora i konačno iskrcavanje u Bugarskoj“. Najvažniji i najsigurniji indikator da Sovjeti spremaju da udare na bivšu Jugoslaviju i s kolikim brojem vojnika, po mišljenju Vašingtona, bile bi takve aktivnosti. No nema garancije da bi to značilo da su Sovjeti odlučili da pokrenu invaziju ili tek pokazuju snagu kako bi pritisnuli jugoslovensku vladu da postignu političko rešenje. Takvo stanje bi moglo trajati mesecima i dovesti SFRJ u težak položaj. „Uspešan otpor sovjetskoj invaziji uključuje moblizaciju jugoslovenske teritorijalne odbrane.
S ekonomskog i psihološkog stanovišta potpunu mobilizaciju jedinica vojske i teritorijalne obrane, što uključuje šestinu ukupnog stanovništva SFRJ, teško bi bilo održavati tokom dužeg razdoblja. Naoružavanje civila moglo bi povećati rizike građanskog rata različitih etničkih grupa.“ CIA tvrdi da bi, uprkos svemu, Varšavski pakt imao mogućnost iznenađenja s obzirom na vreme, mesto i način napada na Jugoslaviju. Sovjetska vojska, prema ovoj analizi invazije na SFRJ, pokušala bi da postigne sledeće ciljeve u prvim satima napada. Brzi upad preko granice, odsecanje vojnih jedinica JNA koje bi se suprotstavile napadu, izbijanje na zapadne granice SFRJ kako bi se osigurali od mogućeg upada NATO-a, zauzimanje ključnih političkih, administrativnih, ekonomskih centara i najvažnijih komunikacijskih centara i putnih raskrsnica. Preko teritorije tadašnje Socijalističke Republike Hrvatske, a iz pravca Mađarske, razvili bi se glavni pravci napada jedinica Varšavskog pakta. To je najpogodniji teren za masovni napad oklopno-mehanizovanih jedinica i pešadije. Putna mreža dobro je razvijena i može se koristiti kroz celu godinu, a izvan puteva saobraćaj je moguć od sredine aprila do druge polovice novembra. Napadni pravac iz Bugarske nije tako pogodan zbog specifičnog terena.
Analitičari CIA-e obradili su i mogućnost iznenadnog napada sovjetske vojske i satelitskih snaga Varšavskog pakta na Jugoslaviju s teritorije neutralne Austrije. „Takav smer pružio bi tek ograničenu stratešku prednost uz veliki politički rizik šireg sukoba zbog upada u Austriju“, napisano je u dokumentu. U prvom talasu sovjetska vojska i njihovi sateliti koncentrisali bi se na zauzimanje velikih gradova: Zagreba i Beograda. Drugi deo udara krenuo bi iz Bugarske, otvorenim koridorima, prema Nišu i Skoplju. CIA kaže da ne bi trebalo očekivati isto tako snažan napad na jugu (lakše je braniti obalu) i središnjem planinskom delu države. Sovjetska mornarica koncentrisala bi se na zaštitu strateških položaja u Otrantskom prolazu od ulaska NATO brodova i eventualne vojne intervencije s italijanske obale. Zanimljivo, CIA je predvidela delovanje prosovjetske pete kolone u SFRJ. Ona bi se uključila u diverzantske i subverzivne operacije u pozadini, gde bi jedinice Varšavskog pakta pokušale da izvedu velike padobranske desante na ključne jugoslovenske civilne i vojne aerodrome (pogotovo Zagreb i Beograd), koji će im poslužiti kao središta logističke podrške i dopremu materijala. U isto vrijeme sovjetska avijacija izvela bi masovna elektronička dejstva kako bi paralizovala jugoslovenske radare, protivavionske sisteme i urušila zapovedni lanac.
Stvorili bi se i uslovi za uspostavljanje vazdušne superiornosti i jednostavnije zaštite desantnih aviona sa padobrancima koji bi sigurnije leteli u dubinu jugoslovenske teritorije. Amerikanci tvrde da bi Sovjeti, ako računaju na uspeh invazije, morali da osiguraju brzo spajanje padobranskih jedinica sa mehanizovanim i oklopnim divizijama koje napreduju iz smera mađarske i bugarske granice. Američki obaveštajni analitičari nisu sigurni da bi, nakon relativno uspešnog prvog udara, snage Varšavskog pakta uspele tako jednostavno da konsoliduju svoje pozicije. „Više od 80 odsto teritorije SFRJ nije pogodno za delovanje masovnih oklopno-mehanizovanih jedinica i velike padobranske desante, odnosno konvencionalni rat.“ Naglasak je stavljen na brda jer useci i nepristupačan teren ograničavaju mobilnost vozila na mali broj loše održavanih puteva. Putne komunikacije imaju lošu podlogu, oštre krivine, opasne kosine i uske mostove i tražile bi stalno održavanje da bi ostale otvorene za saobraćaj vojnih vozila. Takav teren, u isto vreme, otežava pristup helikoptera za prevoz vojske i materijala. Ukratko, savršena situacija za gerilski rat. „Koliko je nama poznato, vojni stratezi i planeri u Moskvi nisu detaljno razradili probleme vođenja vojnih operacija na takvom terenu i urbanim područjima.
Nadalje, gotovo smo sigurni da bi sovjetska invazija dovela do ozbiljnog civilnog otpora, puno snažnijeg nego u vreme intervencija u Mađarskoj 1958. i Čehoslovačkoj 1968., što je ozbiljna prepreka i problem za konsolidovanje stanja u Jugoslaviji“, zaključuje CIA upoređujući invaziju s napadom Vermahta na Kraljevinu Jugoslaviju. „Koristili su iste pravce glavnog napada, u nedelju dana zauzeli su Zagreb i Beograd, napredovali važnim komunikacijskim koridorima u dubinu teritorije i uz obalu i prisilili tadašnju kraljevsku vojsku na kapitulaciju“, opisuju početak Drugog svetskog rata na Balkanu. Postupno su gerilska delovanja rasla u opsegu i snazi. Okupacione snage držale su pod kontrolom nizinska područja na severu zemlje s dobrim komunikacionim pravcima. U brdovitoj unutrašnjosti Nemci su se koncentrisali na odbranu industrijskih središta, vitalnih komunikacija, a u velikom ostataku države kontrola je bila u rukama pobunjenika. „Na vrhuncu okupacije Sile osovine odvojile su između 30 i 35 divizija uz značajne policijske snage kako bi situaciju u Jugoslaviji držale pod kontrolom“, konstatuju američki obaveštajci. U političkom kontekstu spominju se još neki rizici: Moskva bi udarom na SFRJ stvorila veliku krizu u odnosima s tzv. Pokretom nesvrstanih i verojatno bi se stvorio veliki antisovjetski blok zajedno sa Zapadom. „Vlada SFRJ, bez sumnje, drži kako su nabrojeni faktori dovoljni da Sovjeti ne pokrenu invaziju. Moskva, pak, mogla bi uzeti u obzir sve benefite vojne intervencije na SFRJ (ili rizike kojima se izlažu ako odustanu od napada) da bi opravdali moguću štetu i gubitke tokom same vojne operacije.
Ako donesu odluku o početku invazije, Moskva ima mogućnost izvesti napad s velikom vojnom silom. Za pripremu invazije snagama Varšavskog pakta bi bilo potrebno najmanje dve nedelje.“, bitan je zaključak iz dokumenta. Jačina otpora protiv Sovjeta zavisila bi i od ratnim zaliha u SFRJ i mogućnosti korišćenja drugih resursa, poput hrane i lekova u uslovima gerilskog ratovanja. Amerikanci nemaju precizne podatke o tome, ali ističu da se ne može očekivati dugotrajna kampanja gerilskog ratovanja. „Osim ako SFRJ osigura značajne resurse izvan granica države“, a njih bi Sovjeti jako teško mogli potpuno zatvoriti zbog vrlo duge morske i planinske granice sa Italijom, Austrijom i Grčkom. Ne postoji trunka sumnje da bi intervencija Istočnog bloka u bivšoj Jugoslaviji dovela do potpunog rušenja postojećeg odnosa snaga u Evropi. Teško je reći da li bi NATO intervenisao i direktno branio Jugoslaviju. Brežnjev i Džimi Karter, tadašnji predsednik SAD-a, nisu želeli da širei sukob i rizikuju nuklearni globalni rat. Jugoslavija je preživela, baš kao SSSR, još 15-ak godina i raspala se. Na nešto nasilniji način nego SSSR.
(Izvor: Espreso / Express)