Kad smo stigli tamo, počela sam da plačem. Ne znam zašto, čim sam ugledala manastir, i kako smo se približavali, ne znam zašto sam plakala. Nisam mogla da zaustavim suze. Bilo me je sramota što plačem, ali nisam krila suze
Neverovatne priče sa Ostroga nisu svakodnevnica, ali se dešavaju. Ljudi se upute ka ovoj svetinji, pomole se Bogu i ozdrave. Povrate vid. Dobiju decu. Želje su različite, u zavisnosti od problema koji ljudi imaju. Takvo jedno iskustvo ima i ova devojka koja je svoju priču podelila na internetu. Naime, njena majka je imala zakrčenje krvnog suda na vratu, pa je devojka rešila da joj pomogne i uputila se ka manastiru Svetog Vasilija Ostroškog.
Prenosimo vam njenu priču u celosti:
“Volela bih da ovo podelim sa vama. Mnogo puta sam videla oglase u kojima pojedine agencije nude put u manastire, između ostalog i u manastir Svetog Vasilija Ostroškog. Puno sam i čula o njemu. Privlačila me je ideja da odem jednom tamo, a onda smo saznali da moja mama ima zakrčenje krvnog suda na vratu i da joj treba operacija.
Rekli su da je operacija rizična i da može doći do infarkta. Jedva da sam naučila da živim sa tim sto mog tate više nema, a jedina podrška koju sam imala bila je moja tetka i njena porodica. Naravno, i drugih osoba je bilo oko mene, ali nisam osećala da im je uistinu stalo do nas. Poželela sam da odem kod Svetog Vasilija i da ga zamolim da ako je Božija volja, da moja mama ne ide na operaciju jer ja stvarno nemam snage to da podnesem.
Takođe, želela sam da bude zdrava i da mi je još ne uzima. Čini mi se da uvek gubim ljude oko sebe, one koje volim. Tako je sa momcima ali i sa roditeljima, pa čak i prijateljima. Ja ni sad nemam snage da prolazim kroz tako nešto, moj tata je umro iznanada, gotovo da nije ni bio bolestan, do zadnjeg dana svog života je radio.
Zato sam se odlučila da idem sa sestrom na more, pa ako bude htela, možemo da odemo i u taj manastur. Ovo je Božije čudo, pomislila sam, Bog je želeo da odem tamo. Moja sestra nije znala da ja želim već odavno da odem tamo, samo je htela zbog njene ćerkice, jer je ona rođena ona na taj dan, na dan Svetog Vasilija.
Znala sam da idu tamo ljudi svih vera, bilo je katolika, pravoslavaca, videla sam muslimane…čula sam priče o ovom svecu, da je učinio mnoga čuda, želela sam da ucini čudo i u mom zivotu. Stigli smo na more, za nedelju smo se dogovorili da ćemo otići u manastir. Oslanjam se na sebe, tako da je čudno što sam prepustila sestri da ona navije sat da zvoni, a da nisam i ja, za svaki slucaj, navila.
Ali nisam. Sat nije zvonio. Trebao je da stignemo na autobus u sedam, čini mi se, iz Herceg Novog. Čula sam samo nervozno “USTAJ”, ne znam kako, ali stigli smo na autobus. Toliko o tome što kažu – KOME JE SUĐENO I DATO, TAJ ĆE STIĆI DO TAMO.
Posle mi je sestra rekla da je nju ptičica probudila…ni pre, a ni posle, ptičice na našem prozoru nije bilo, samo to jutro. Kad smo stigli tamo, počela sam da plačem. Ne znam zašto, čim sam ugledala manastir, i kako smo se približavali, ne znam zašto sam plakala.
Nisam mogla da zaustavim suze. Bilo me je sramota što plačem, ali nisam krila suze… Ubrzo me je to prošlo i kad sam ušla, bilo je sve ok. Nisam znala baš pravoslavne običaje, ponašanje u crkvi, pošto sam katolkinja, ali sve je dobro prošlo. Osetila sam mir i molila se.
Za moju mamu, za tadašnjeg momka sa kojim sam želela da se pomirim. Sa momkom sam se pomirila, zatim smo se razišli. Sve je to deo Božijeg plana, ako smo jedno za drugo, bićemo zajedno. Moja mama je sada sa mnom, rekli su joj da zakrčenje krvnog suda nije opasno i da ne mora na operaciju. Stanje joj se nije menjalo već dve godine.
Lekar koji je toliko insistirao na operaciji, promenio je mišljenje iz korena. Moja mama uzima lekove i dobro je. Shvatila sam da Isus zaista dozvoljava neke situacije koje nam se ne sviđaju kako bi se približili sebi, ali nam nikada neće dati više nego što možemo da podnesemo.
(Mediji)