Šta je uopšte čovek bez drugih ljudi i gde leži lepota ljudskih odnosa?
Kada nam je teško da nađemo put, prečice nam daju mudre priče.
Nekada davno jedan čovek se oženio lepom devojkom. Njegova ljubav prema njoj bila je neizmerna. Jednog dana dijagnostikovana joj je kožna bolest i njena lepota je počela da je napušta.
Jednoga dana muž je otišao na put i vratio se potpuno slep.
Bilo im je teško, ali i pored svega, živeli su kao pre, voleli se i pomagali jedno drugom.
S vremenom je njena bolest izbrisala svu njenu lepotu, ali slepi muž je nastavio da voli svoju ženu, baš kao što je ona volela njega.
Jednog dana preminula je. Njena smrt ga je gurnula u tugu i patnju. Pošto je zazvršio sve potrebno oko sahrane, odlučio je da napusti grad.
„Kako možeš da hodaš bez pomoći? Sve ovo vreme uspevao si zahvaljujući svojoj ženi“, rekao mu je poznanik.
„Nisam slep“, odgovorio je čovek. „Samo sam se pretvarao. Kad bi znala da sam vidieo šta joj bolest učinila, bolelo bi je mnogo više od otvorenih rana. Ona je bila dobra žena. Samo sam želeo da bude srećna.“
Ponekad je bolje da se pretvaramo da smo slepi i da ne primećujemo nedostatke drugih. Mi smo ništa jedno bez drugog, a to je lepota ljudskih odnosa.
Svako na ovom svetu ima jedinstvenu svrhu koja ga čini važnim. Nikada niko ne sme da se oseti loše zbog nedostatka koji nije birao.
(Magazin Novosti)