Tokom 1960-ih godina, nuklearna strategija se vrtela oko dalekometnih bombardera koji su leteli na velikim visinama kako bi ugrozili neprijateljski vazdušni prostor i ispustile svoj smrtonosni tovar.
Početkom šezdesetih, SAD su počele da razvijaju XB-70 Valkiru, ogromni bombarder koji je trebao da postigne brzinu od tri maha, dizajniran da ga bude nemoguće oboriti.
Kako bi prestigli Amerikance, Sovjeti su počeli da razvijaju sopstveni mah-3 bombarder, Suhoj T-4. Oba aviona imala su slične karakteristike i bili su vrhunac tehnologije u svoje vreme. T-4 je bio manji od XB-70, ali je imao sličnu delta konfiguraciju krila sa grupom motora ispod karoserije. Ona je bila napravljena od titanijuma i nerđajućeg čelika.
Radi idealne brzinske performanse, avion nije imao uobičajeni, izbačeni pilotski odeljak. Na zemlji i tokom uzletanja, njegov „nos“ se spuštao kako bi izložio prednji vetrobran. Kada bi T-4 dostigao odgovarajuću visinu, nos bi se podizao i pokrivao vetrobran. Pilot bi tada morao da leti uz pomoć periskopa!
Jednom kada bi dostigao brzinu jednog maha ili više, periskop bi se spuštao a pilot bi leteo uz pomoć instrumenata i malecnih prozora sa strane kabine. T-4 je prvobitno bio zamišljen kao nuklearni bombarder, ali je kasnije dobio ulogu izviđača. Iz nekog razloga, jedini preživeli prototip koji se nalazi u moskovskom muzeju Monino, označen je kao bombarder brodova, iako nikada nije imao tu ulogu.
U svakom slučaju, T-4 je otpisan od strane sovjetske komande pre nego što je testiranje uopšte završeno. Nije bio dovoljno efikasan protiv novih zemlja-vazduh projektila, a bio je i preskup za masovnu proizvodnju.
Sovjetska strategija fokusirala se na lakše lovce-bombardere kao što je MiG-23. Oni su imali i nuklearne kapacitete, pa je projekat T-4 ili „Projekat 100″ (Sotka) obustavljen par godina nakon prestanka testiranja američkog XB-70.
(Izvor: Srbija Danas)