Postoje ljubavi koje vreme ne briše. One koje ne bledi ni kad kosa posedi, ni kad koraci oslabe, ni kad jedna polovina zauvek ode.
To su tihe, postojane ljubavi koje se ne razmeću rečima, već se dokazuju pogledima, ćutanjem, zajedničkim doručcima i nežnošću
Neki kažu da samo ljubav preživi smrt, a to potvrđuje i životna priča 90-godišnjeg penzionera Idrisa, koji se s dubokom tugom, ali i neizmernom nežnošću, prisetio svoje preminule supruge.
Njih dvoje su proveli čak 63 godine zajedno – punih šest decenija zajedničkog života, u dobru i zlu, gradeći svoj mali svet od nule.
Kako sam kaže, od ničega su stekli sve, i upravo zbog toga njihov brak smatra idealnim.
Sreli smo ga jednog sunčanog prepodneva kod stepenica koje vode ka zagrebačkoj tržnici Dolac. Njegov pogled bio je blag, a reči tihe, kao da svaka nosi težinu uspomena.
Pričali smo o raznim stvarima, o mladosti, filmovima, pa i o tome ko mu je bila najlepša glumica iz mladih dana. Bez razmišljanja je rekao: „Brdžit Bardo.“
Ali je odmah dodao, s osmehom prepunim tuge: „Ali lepša od nje je bila moja supruga. Ona je za mene bila najlepša žena na svetu.“
Ispričao nam je kako je upravo tog dana bio na Mirogoju – obišao je njen grob. Njegove reči odzvanjale su jednostavnošću i dubinom koje samo pravi život može da ispiše.
– Umrla je prošle godine, u petom mesecu. Još uvek mi je teško. Znate, ljudi kažu da idealan brak ne postoji… Ali ako ipak postoji, onda sam ja imao takav brak. Imali smo sve.
I ljubav, i poštovanje, i razumevanje. Od ničega smo izgradili svoj život – rekao je Idris, a u njegovim očima mogla se videti mešavina tuge, ponosa i nečeg dubljeg, što samo vreme može doneti – tiha zahvalnost za sve godine koje su imali.
Njegova priča je podsetnik da prava ljubav ne prestaje onog dana kada jedna polovina zauvek ode.
Ona ostaje – u sećanjima, u sitnicama, u svakom koraku do groba, u svakom povratku kući koja više ne miriše na nju, ali čuva njen duh.
U vremenu kada se odnosi često lome na sitnicama, priča penzionera Idrisa može da bude svetionik – mladima kao inspiracija, starijima kao podsećanje, a svima nama kao dokaz da je moguće voleti jednom i zauvek.
(Stil)