Princeza Jelisaveta Karađorđević opet je u centru interesovanja s obzirom da se vila „Crnogorka“ čija je ona bila vlasnica do 2018. godine sada ruši, te će na njenom mestu biti izgrađen luksuzni kompleks zatvorenog tipa.
Vila je vraćena princezi Jelisaveti odlukom Agencije za restituciju pošto je 1947. godine konfiskovana od njene majke, kneginje Olge. Vila je veličine oko 700 kvadrata i tada je bila opremljena nameštajem crnogorske ambasade, koja je do tada koristila prostor pomenutog zdanja.
Kneginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla, jugoslovenskog regenta obrazovanog u Oksfordu, i princeze Olge, ćerke grčkog i danskog princa Nikole i vojvotkinje Jelene Vladimirovne Romanove, rođena je na Belom dvoru 1936. godine.
Idilično aristokratsko detinjstvo naglo je prekinuto ultimatumom koji je 1941, uz ostale članove kraljevske porodice, dobio njen otac: za četiri sata napustite zemlju.
Vozom iz Topčidera otputovali su u prvo u Atinu, odakle su nastavili u Egipat, da bi im, uz logističku pomoć britanske obaveštajne službe, kao konačno utočište bila određena Kenija. Posle izvesnog vremena, kad je engleski kraljevski par, koji je i krvnom linijom povezan sa Karađorđevićima, doputovao u Johanesburg, knez se sa porodicom preselio u Južnoafričku Republiku, a nakon rata, 1948. godine vratio se u Evropu.
Grad u kom se dvanaestogodišnja princeza ponovo susrela sa civilizacijom starog kontinenta bila je Ženeva. Posle afričkih prostranstava delovala joj je malo tesno i klaustrofobično, ali tamo se nije dugo zadržala.
Već 1953. godine, posle kratkotrajnog boravka u Parizu, živela je u Londonu i s majkom se, u Diorovoj haljini, pojavila na krunisanju engleske kraljice Elizabete. Sa princom Čarlsom, za kog tvrdi da je, suprotno slici u javnosti, nesvakidašnje inteligentan i interesantan, i dan-danas je u vrlo bliskim odnosima.
„Prvi put smo se sreli kad je imao godinu dana. On mnogo vredi, ali, nažalost, engleska štampa je surova i voli da ruši autoritete. Uvek su bili naklonjeniji princezi Dajani jer je bila lepa i elegantna. Malo se zna o tome, ali Čarls je neverovatan, kao i njegov otac. Obojica su u zemlji napravili čuda. Otvorili su oči javnosti za mnoge stvari, između ostalog i za ekologiju. Ali, skromni su, a to štampa ne toleriše. Kamila mi je simpatična, mada je nisam često viđala. Sa Vilijamom i Harijem provodila sam vreme kad je jedan imao pet, drugi šest godina. Jednom sam tamo bila za vikend, Dajana se samo pojavila i otišla. Sutradan ujutro Hari je ušao kod mene u sobu i rekao: Došao sam samo da dobijem zagrljaj. Bio je presladak“, prisetila se kneginja davno u intervjuu za Elle.
Nakon školovanja na Oksfordu Jelisaveta se prvi put udala. Na skijanju u Austriji upoznala je zgodnog njujorškog konfekcionara čelične muške lepote i prefinjenih manira, Hauarda Oksenberga.
Zajedno su otišli u Njujork, gde su dobili dve kćerke, Katarinu, koja se kasnije proslavila kao glumica u prvoj modernoj sapunici Dinastija, i mlađu, Kristinu, koja je postala pisac.
Brzo se ispostavilo da je tamošnjim džet-set krugovima mnogo zanimljivija princeza bez kraljevstva nego šarmantni biznismen koji ju je uveo u društvo. Čak i posle razvoda od Hauarda, Jelisaveta je bila omiljen gost na prijemima i zabavama u visokom društvu.
Iako ona sama tvrdi da je Amerikancima imponovalo njeno plemićko poreklo, svakome ko ju je upoznao, jasno je da to uopšte nije slučaj. Neko ko je do svoje dvadesete godine doslovce obišao pola sveta, upoznao sve važnije prinčeve i kraljeve, ko je u direktnom sukobu sa aveti komunizma, a uz svu svoju briljantnu pamet i obrazovanje savršeno pažljivo sluša svakog s kim se upusti u razgovor plenio bi sve i da je rođen na plantaži pamuka u Alabami, a ne na Belom dvoru.
Holivudske zvezde, producenti, bogati industrijalci i uticajni političari počeli su da je saleću, što zbog bajkovitog porekla, što zbog vedrine koju je zarazno širila svuda oko sebe. Istoriju svog izgnanstva, koju bi većina normalnih ljudi predstavila kao golgotu, ona je prikazivala kao zanimljivi safari.
„Jedna žena, Japanka koju sam srela u Njujorku kad sam imala 26 godina, rekla mi je na ulici: Zašto ne pokušaš da se nasmeješ? Shvatila sam da hodam okolo sa tmurnom grimasom i onda se sve promenilo. To je moja lična filozofija: čovek može da bira da li je ono što mu se dešava pozitivno ili negativno. Ja biram da sve oko sebe pretvorim u pozitivno. To može svako. Svi mi sa sobom kroz život nosimo ono što se u engleskom kaže „pain body“. To je senka koja nas tera da patimo, kritikujemo, budemo tužni ili besni na nešto. Kad se toga oslobodimo, patnja i bol postaju nepotrebni. Nemamo zbog čega da se žalimo. Ne volim patetiku, mrzim da sebe vidim kao žrtvu“, kaže Jelisaveta.
Njena životna filozofija osvojila je njujorško visoko društvo, a tamo je upoznala i legendarnog Momu Kapora koji je o njoj napisao antologijski roman „Zoe“.
„To je čudno, pošto smo se videli samo jednom, na jednoj večeri kod Svetlane Stoun. Njegov francuski bio je vrlo slab, a engleski tad nije govorio uopšte. Bilo mi je interesantno da ga upoznam jer tad nisam znala ni reč srpskog. Komunikacija je bila minimalna, a on je napisao roman. Takvi su pisci. Ne znam, možda je dovoljno pet minuta za inspiraciju. Posle smo ručali negde na reci, ovde, u Beogradu“, prisetila se kneginja.
Posle Hauarda, princeza Jelisaveta imala je još dva braka, sa Britancem Nilom Roksburgom Balfurom, bankarom koji je prešao u politiku i postao poslanik Evropskog parlamenta, s kojim je dobila sina Nikolasa, i sa bivšim premijerom Perua, Manuelom Uloa Elijasom.
Ipak, više od svih brakova pažnju je privukla njena veridba sa jednim od najvećih holivudskih glumaca svih vremena, Ričardom Bartonom, kog je upoznala nakon njegovog razvoda od Elizabet Tejlor. Njemu je imponovala njena plava krv, a ona je mislila da će s njim zakoračiti u svet kinematografije.
Počeli su zajedno da snimaju jedan film koji nikad nije završen. Kad se pred njom onesvestio od viskija, a ona pozvala policiju, pomislila je: Samo mi još on fali u životu.
Pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, kad je Srbija polako počela da – naravno, posthumno – priznaje kneza Pavla kao značajnu istorijsku ličnosti, otvorila su joj se vrata da se vrati kući, o čemu je sanjala tokom decenija izgnanstva.
Kao dete, u Keniji je često maštala kako samo treba da zatvori oči, izbroji do deset, i kad ih otvori, biće kod kuće u Belom dvoru.
Poslednjih trideset godina verni pratilac kneginje Jelisavete Karađorđević je Beograđanin Dragan Babić, bivši operski pevač, sa kojim se upoznala u Njujorku. Sa njim se nije venčala, a kako je objasnila jednom prilikom i nema nameru.
„I da me zaprosi, ne bih htela. Mi smo srećni u našem partnerstvu. Pošto nismo u braku, nema pritiska.“
Gospodin Babić pomaže princezi u svim aktivnostima; od humanitarnog angažmana do pojavljivanja u medijima.
„Dragan Babić je najbolji od svih muškaraca koje sam upoznala,“ izjavila je u jednom intervjuu.
‒ Toliko je dobronameran, velikodušan, trpi moj ekscentrični karakter, svaki dan misli samo o meni. On sve organizuje. Kada me ljudi zovu, tačno zna šta će da kaže, zna da li idemo na neki prijem ili ne, o svemu se brine. On je direktor naše firme. Još je i lep, inteligentan, mnogo čita ‒ kaže princeza o svom životnom partneru, koji je i u poznim godinama oličenje otmenosti i šarma.
(Stil)