Masabumi Hosono je rođen 15. oktobra 1870. godine, a nakon školovanja je počeo da radi u državnoj administraciji Carskog Japana, tačnije u ministarstvu transporta. 1910. godine je stigao u Rusiju, sa zadatkom da ispita tamošnji železnički sistem.
Na putu natrag u domovinu preko Amerike, prvo je otišao u London, gde se nedugo zadržao, a onda u Sauthempton, u čijoj se luci 10. aprila 1912. godine ukrcao na Titanik, kao putnik druge klase.
U noći između 14/15. aprila probudio ga je stjuard, ali isprva nije mogao da se dočepa palube na kojoj su se nalazili čamci za spasavanje jer je posada mislila da je on iz treće klase (ako si bio siromašan, morao si da umreš na Titaniku). Međutim, nakon što je dokazao da je ipak u drugoj klasi, uspeo je da dođe do cilja.
Dok je gledao kako se broj čamaca, kojih ionako nije bilo previše, sve više smanjuje, bio je, kako je kasnije pričao, spreman da umre časno kao Japanac, ali je svejedno razmišljao o svojoj ženi i deci.
Ipak, kada je oficir na desetom čamcu povikao da postoje još dva slobodna mesta, nije se dvoumio i uskočio je poslednji. Kasnije je takođe pričao i da je imao sreće što je bio mrak i što se nisu videla lica, jer ga kao ne-belca možda ne bi pustili.
Konačno ih je spasio brod RMS Karpatija, na kojem je spavao u sobi za pušenje i bio predmet sprdnje mornara, mada je posle zadobio njihovo poštovanje jer je pokazao zube. Njegov zapis na papiru sa Titanikovim monogramom, na kome je prethodno počeo svoje pismo ženi, a o tome šta se dešavalo, jedini je poznati takav dokument.
Isprva, njegovo spasavanje žive glave nije privuklo veliku pažnju. Stigavši u Njujork, preko prijatelja je otišao do San Franciska gde se ukrcao na brod za Japan. Pre toga, jedan kalifornijski lokalni list je uradio priču o njemu, naslovljenju sa „Srećni japanski momak“. U Japanu su ga intervjuisali brojni dnevni listovi i časopisi, a jedan dnevnik je čak uradio i priču ispraćenu fotografijom njega i njegove porodice.
Međutim, uskoro mu se život pretvorio pakao. Prvo su ga u Americi osudili jer se navodno nečasno ušunjao na čamac, a jedan mornar je senatskoj komisiji čak izjavio i da su se on i onaj drugi putnik verovatno maskirali u žene da bi ušli, što je bila lažna optužba koja nije čak ni preneta u Japanu. Bez obzira na to, u Japanu je proglašen za kukavicu i izgubio je posao.
Školski udžbenici tog vremena su ga predstavljali kao primer onima koji žele da budu nečasni i proglašen je nemoralnim od strane jednog profesora etike. Ipak, pošto je bio isuviše dobar i vredan kadar, ponovo se zaposlio u ministarstvu transporta, u kojem je radio do svoje smrti.
A njegovi japanski savremenici su ga osudili i odbacili iz društva zato što je „izdao samurajski duh samožrtvovanja“, zato što su verovali da je sebično odgurao druge putnike da bi se ukrcao, da je osramotio Japan i Japance, zato što žene i deca imaju prednost a on nije bio ni žena ni dete (ovaj poslednji etički koncept zapravo nema nikakve veze sa bušidom, već je u Zemlju izlazećeg sunca stigao sa zapadnom misli sredinom 19. veka, ali je vremenom inkorporiran u japansku kulturu).
– Hosonov neuspeh da deluje kao pripadnik anglo-saksonskih nacija doveo je do toga da su se Japanci osećali osramoćeno, ali više zbog japanskog prihvatanja zapadnih vrednosti nego zbog njihovih sopstvenih tradicija – kaže jedan stručnjak.
Hosono je preminuo 14. marta 1939. godine, a porodica je decenijama nosila žig sramote. Krajem devedesetih godina prošlog veka, njegovo pismo ženi je konačno objavljeno, a njegovi potomci imaju utisak da su zbog njegovog sadržaja ipak donekle rehabilitovani.
Ali, ovo zapravo i nije bilo toliko neobično niti specifično za Japan. Sličnu sudbinu kao i Hosono doživeo je u svojoj zemlji i engleski biznismen Džozef Brus Ismej, koji je preživeo iako je bio predsedavajući kompanije „Vajt Star Lajn“ u čijem je Titanik bio vlasništvu.
Ipak, čini nam se, engleska javnost je sa pravom osudila Ismeja. Ne čini nam se pravo to što je japanska osudila Hosona.
(Izvor: Telegraf)