“Bila sam presrećna kada sam mogla prvi put posle četiri meseca da popijem čašu vode. Žedna sam, pijem vodu, i gutam je. A ne gušim se, pa ne mogu da vam objasnim tu sreću”.
Ovako za “Blic” govori Jelena Soldatović Ristić (46) Nišlijka koja je uspela da pobedi smrt: nakon sepse i operativnog uklanjanja bubgera ona je provela 120 dana na intenzivnoj nezi, od čega skoro mesec i po dana u komi tokom koje je “gledala” živote bliskih rođaka koji su preminuli.
Tri puta su je priključivali na respirator, imala je infarkt, rascep jednjaka, problem sa plućima a usled “Tantalovih muka” i višemesečnog ležanja spala je na 35 kilograma pa su joj mišići toliko atrofirali da je bila i potpuno nepokretna.
No, to je nije pokolebalo – i u najtežim trenucima, dok je bila okružena smrću sa svih strana, ova neverovatna žena koja je po zanimanju profesorka engleskog, psiholog i novinar, nalazila je snage da uči pa je iz boličkog kreveta završila dva onlajn kursa, dok je po izlasku iz bolnice, počela da uči još tri strana jezika!
– Nisam imala nikave bolove i tegobe, samo blagi neprijatan osećj u krstima. Mislila sam da je to posledica dugog sedenja pa sam krenula da intenzivnije praktikujem jogu. Jedne večeri, izlazim iz kupatila, samo sam rekla: “Meni stvarno nije dobro”. Sreća da je moj suprug Slobodan Ristić bio te večeri kući, na rukama me je odneo do kola i odvezao u Urgentni. Nemam posle toga nikakvo sećanje jer sam upala u sepsu, priča Jelena.
Srećom su tu bili njeni prijatelji lekari Dijana i Miodrag Stojanović, oni su brzo pronašli prof. dr Tomislava Stamenića, koji joj je operisao i izvadio levi bubreg. Čula je kasnije da se cela sala osećala na miris trulog organa. Zbog astme koju ima više godina, počinju komplikacije, infekcije…
– Operacija je bila mnogo duga i komplikovana jer je bubreg bukvalno istruleo. Imala sam 1997. godine urinarnu infekciju zbog koje sam ležala dve nedelje na Infektivnoj klinici, pa pre sedam godina problem sa ešerihijom koli, ali mi niko nije posle toga rekao da treba da dolazim na kontrole.
Infekcija bubrega je učinila svoje. Osim toga, našli su mi ogroman kamen u karlici, nikome nije jasno kako se stvorio, i još jedan u bubregu. I to je netipično, igličasto kamenje koje iscepa tkivo. Izvadili su bubreg, dolazi do ishemije organizma, dolazi koma, respirator… – seća se Jelena.
„A pred očima i u mislima slike preminulih rođaka“
Na respiratou na Klinici za anesteziju i intenzivnu terapiju provela je mesec i po dana, šanse su joj bile male, ali lekari nisu odustajali. Taj period, iako je bila u komi, pamti!
– Čudno, imala sam osećaj kao da sam u filmu “Matriks”. Sve mogu da čujem, ali ne i da povežem. A pred očima mi, u mislima, kao neka tabla sa slikama rođaka koji su preminuli. Dodirneš fotografiju i pred očima ti se otvori njihov život.
Videla sam deku koji je umro dok sam imala svega tri godine, i ceo njegov život, detalje koje nisam ni mogla da znam a koje mi je majka posle potvrdila kao tačne. I što je najvažnije, osećala sam i njihove emocije. Ja sam i psiholog i anglsitičar po struci.
Postoji nešto što se zove prekognicija u psihologiji. Tako da te svtari jesu vrlo normalne, nije to nikakva vidovitost. A imaš i ishemiju mozga, zbog svih otrova koje je taj bubreg oslobodio, kome, anestezija… Moguće je da je to bilo jedno ili drugo ili kombinacija oba – veli Jelena.
Kada veruješ u čuda, čuda se dešavaju: sredinom avgusta lekari su uspeli da je vrate iz kome i skinu sa mašine za disanje. Tako dug period na respiratoru ostavipo je posledice – mišići su joj atrofirali do te mere da je sa 52 spala na 35 kilograma. Mogla je sama da diše, da trepće ali ne i ništa više od toga. Strašan osećaj nemoći ostao joj je urezan u pamćenje.
– Kada mi je opisivao stanje, anesteziolog dr Goran Ivanov mi je kasnije ispričao da se uplašio da sam imala veći slog, jer sam samo mogla da trepćem. Nisam se predavala, rad sa fizioterapeutima je bio jako bolan, ali nisam odustajala. Levu ruku sam povratila I uspevala njom da pišem, desna je bila pod otokom. Analize su pokazale da sam da sam imala manji infarkt dok sam bila na respiratoru, seća se ona.
Kada je počela da jede, primetila je da nešto nije u redu.
– Osetila da nešto nije uredu untra. Insistirala sam na čvrstoj hrani, jer mogu da kontrolišem način na koji žvaćem i kako je gutam. Lekari su mislili da su meni od silnog ležanja u komi, gde sam izgubila mišićnu masu i bila potpuno nepokretna, atrofirali i mišići grla.
Vidim da mi nije nešto u redu kada gutam tečnost a meni je sve zapravo išlo u pluća jer su mi jednjak i traheja bili oštećeni od mesec i po dana intubiranja.
Šest centimetara, ili četiri režnja bili su uništeni. Zato sam dobila strašnu infekciju, upalu pluća, spektar bakterija je neverovatan. I to sve dan pre nego što je trebalo da idem kući. Usledilo je novo intubiranje, stavljanje na respirator, posle toga su me naši operislai na ORL klinici – priča Jelena.
„Prognoze nisu bile dobre“
Prof. dr Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju i zamenik diektora UKC Niš kontaktirao je prof. dr Rajka Jovića iz UKC Vojvodine, vrsnog stručnjaka koji jedini na području Jugoistočne Evrope radi takve zahvate.
– Prognoze nisu bile dobre – ili ću imati stomu na stomaku pa ću biti ceo život hranjena preko stomaka ili neće glas moći da mi se vrati. Rekoh nema veze, samo da preživim. Imala sam samo tri psihičke krize u smislu da sam pustila suzu I da sam nešto kao bila tužna.
Jer ti moraš da budeš savršeno fokusiran, mozak ti radi 700 na sat, svaki detalj moraš da percipiraš da bi mogao da prebrodiš jer živiš od sata do sata, od minuta do minuta u takvim situacijama,priča Jelena. Operacija koju jeizveo prof. dr Jović bila je teška ali je po njenim rečima prošla savršeno.
Ali, javila se nova komplikacija, jedan ugrušak koji se inače javljaju posle operacije, zatvorio je u plućima disajni put. Opet je stavljaju ma respirator, doduše samo na jedan dan dok problem nije rešen.
Mnogo bolnih situacija preživela je za četiri meseca u bolnici a posebno pamti period ležanja u Novom Sadu kada su morali da joj rade sukciju šalajma levog plućnog krila bez anestezije.
-Ja ne mogu da opišem koliko je to jezivo bolno, bolno, gadno. Mene je šestoro ljudi držalo da ne lazim po plafonu a 35 kilograma sam imala. Zato što ti kroz nos, a već sam imala sondu I tubus, guraju one sonde da bi usisavali šlajm iz pluća.
Bilo je jako bitno da se pluća oslobode šlajma, da ne bi šlajmdošao do rane I da je ne bi inficirao. Bila sam potpuno nepokretna. Kada su me vodili na snimanja sa kreveta me prebacuju u ćebetu kao da si već leš, na nosila, sa nosila ručno dvojica tehničara jedan sprat do prizemlja, pa te ubaciju na krevet nosila pa te stavljaju na krevet u sanitet.
Odatle do novog KC Vojcvodine pa na isti način nazad. Svakoga dana. Pluća su mi bila puna vode inficirane bakterijama, zbog hrane koja je upadala, pa su mi stavili dren, to je kao da ti neko nož nabije u leđa. Šest dana su me tako cedili, bez obzira na lokalnu anesteziju, to boli, nedao Bog nikome. Moraš da legneš, ali imaš dren kao nož od 15 centimetara u leđima, seća se Jelena.
Iz bolnice je izašla 9. septembra i vraća se normalnom životu, kafeniše sa drugaricama, ide na porodične ručkove, i ne prestaje da radi na sebi.
Svesna je da je neverovatnu životnu bitku dobila i zahvaljujući neverovatnoj ljubavi koju je neprekidno dobijala od supruga Slobodana Ristića.
– Da mi suprug nije dolazio svaki dan, da se nismo dopisivali svaki dan, pitanje je da li bih ja imala snage za sve to. Moj Rista je imao najveću ulogu što se tiče mog oporavka. Mi smo vezani nenormalno. Dan I noć je provodio u Kliničkom centru u Nišu jer su posete bile zabranjene.
Dobili smo posebnu dozvolu da u opremi može da dolazi na kratko kod mene, što mi je mnogo značilo. Kada sam bila u Novom Sadu, on je uzeo neplaćeno I iznajmio stan da bi bio pored mene. Jer ono što je specifično, posle toliko godina koliko naš brak i veza traju, mi imamo jednu od onih veza o kojima su pisali romane pisci poput Džejn Ostin, poverava se Jelena.
Završila dva kursa u bolnici sada uči tri jezika
– Jesam u bolnici završila dva kursa digitalnog marketinga, upisala prekvalifikaciju i učim jidiš, arapski i švedski. To mi je jako bitno, po prirodi sam staršno aktivna osoba I ako ne idem unapred, koja je poenta – priča Jelena.
Ljudi su umirali oko nje
Jelena je sve vreme u intenzivnoj nezi bila okružena smrću, ali sama, kaže strah od smrti nije imala.
– Pored mene su bili ljudi koji su umirali u najgorim mukama. Mene su odvojili da ne gledam najteže slučajeve, ali, sve vidiš. Povređeni u saobraćajkama, operacije, amputacije udova, prskanje creva… Non stop sam bila okružena ljudima sa kojima komuniciraš, a posle dva minuta se pretvore u ljubičaste leševe To je bilo stvarno jezivo, ali ti moraš da uđeš u to neko posebno stanje da bi sačuvala razum – poverava se Jelena.
Najteže joj je pala smrt devojke koja je imala karcinom a koja je ležala pored nje.
– To je bilo najtužnije iskustvo. Bila je toliko malodušna od početka. A gledala sam kako žena sa istom dijagnozom, koja je čak u drugom stanju bila, pobeđuje taj tip karcinoma i odlazi kući. Ova devojka, bila je znatno mlađa od nje, ali nije imala želju da se bori.
Sećam se, mene prebace pored prozora tpog dana da gledam kišu, krenam da skiciram, i vidim da njoj padaju sve funkcije. Pada na respirator, posle dva dana je umrla. Bilo je mnogo strašno, seća se Jelena. Ona kaže da nije imala ni u jednom trenutku strah od smrti, ali da ima strašan strah od prolaznosti.
-Užasno sam imala grižu savesti u odnosu na sve ljude koji me vole. Ne želim da optrećujem ljude zato što meni nije dobro, ne želim da budem teret nekome, niti želim da budem nekome. Želim da budem emocija, ali emocija koja je dobra. Jesam bolesno optimistična osoba, na 99 odsto fotografija iz bolnice ja se smejem, kaže Jelena.
Zahvalnost lekarima
Jelena ističe da veliku zahvalnost duguje lekarima koji su učestvovali u njenom lečenju Tomislavu Stameniću, Radmilu Jankoviću, Rajku Joviću, Goranu Ivanovu, Dijani i Miodragu Stojanoviću, Milici Nestorović, Aleksandru Nikoliću, Nataliji Vuković, Banetu Brankoviću, Angelini Bogićević, fizioterapeutu Svetlani kao i celokupnom mediinskom osoblju koje je učestvovalo u jnenom lečenju.
– Najmodernija oprema, lekovi I pristup lečenju bili su jedan od razloga za Jelenino izlečenje, ali je presudan bila njena neverovatna volja I posvećenost kompletnog osoblja Klinike za anesteziju I intenzivnu terapiju. Svi, od lekara do medicinskih sestara I negovatelja, učinili su sve što je bilo moguće i u trenucima kada se činilo da izlaza nema.
Jelenina borba i njeno izlečenje su pravi sinonim za moto naše klinike “Nikada se nećemom predate, kaže prof. dr Radmilo Janković, director Klinike za anesteziju I intenzivnu terapiju I zamenik direktora UKC Niš.
(Izvor: Blic)