„U manastir Lepavinu smo počeli da dolazimo pre pet-šest godina (1994./95., nap. prir.).
Starija kćer nam je zbog gušenja i jakog kašlja stalno bila po bolnicama. Obišli smo s njom sve zagrebačke bolnice, Rebro, Vojnu bolnicu, dečju na Srebrenjaku, i u svakoj se ponovilo isto: došla bi i ostala mesec dana i opet izašla sa temperaturom i kašljem.
Posle su počele i noge da je bole i otiču, nije mogla iz kreveta ustati, zbog toga je bilo mnogo problema sa školom… I kako smo počeli da je dovodimo na molitve u manastir, tako joj lekovi više nisu bili potrebni. A koristila je najjače lekove; kad sam popila jedan, ceo dan iz kuhinje nisam mogla da izađem, samo sam spavala i ležala.
Pre pola godine nju je naš doktor pitao kako se ona to uspela odvići od lekova. Jer, on je znao za sve te silne papire i recepte koje je dobijala po bolnicama. U početku mi nismo redovno išli u crkvu. Radili smo, i muž i ja, gradili kuću… Povremeno bismo otišli na misu. Ali kasnije, kad smo se na sebi uverili da neko može drugima naneti zlo, onda je postalo kritično i išli smo češće.
Dok je trajalo lečenje, jedna starica iz susedstva nam je dolazila u kuću i govorila da će nam biti još gore. Rekla sam joj: „Neka bude kako Bog da, mi ćemo u crkvu ići“. Kasnije su se u njezinu kuću doselili neki njezini srodnici, čovek i žena sa decom, ali je sve ostalo isto, čak je i gore.
Šta oni sve nisu radili! Obilaze oko naše kuće, naročito kada smo u polju ili kad stigne plata. Pošalju svoju decu da nam ubace kokoš ili patku u dvorište, i ja onda več znam da če to za dan-dva kod nas uginuti.
U bunaru smo mnogo puta našli ubačenu mrtvu pticu ili neku drugu životinju. Držali smo koze, sve su nam uginule. Često nalazimo obične plastične vrećice, ali obavezno sa odrezanim jednim ćoškom, ili neke trave stavljene sa obe strane ceste pored nase kuće, ili nekakve štapove po dvorištu i putu…
Ne znam šta sve to znači, ali je činjenica da tada osećamo neki umor. Naročito se to radi uoči crkvenih praznika, Uskrsa, Duhova, Svih Svetih… Valjda zato da se ne bismo pripremili za crkvu, da ne bismo bili koncentrisani na molitvu. Inače se dosta molimo, nekad i po dva sata dnevno. A kada smo najmlađu kćer hteli krstiti, to je bila strahota, i smrću nam se pretilo, nismo se više na telefon smeli javljati.
Ipak, najgore je kad shvatite da se za takve stvari koriste i deca. To su i neki sveštenici otkrili, da ima roditelja koji se koriste svojom decom u te svrhe. Jednom, dok je naša najmlađa kćer još bila u kolicima, onda su njihova deca nekakvu vodu prolevala, a dečak je stalno vikao: „Ona će umreti!“ Oni iza ćoška gledaju svoju decu šta rade, i ja vidim sve to, ali šta mogu?!
Sad, jesu li oni jači kad sa decom rade ili se to deci ne sme vraćati pa su slobodniji, ne znam. Uglavnom, pred njima sam počela da se povlačim u kuću. Jednostavno me strah. Već smo mislili da se preselimo, ali mislim da je danas to svugde isto.
Kad dođemo u manastir pa se vratimo, jedno vreme je dobro. Najpre sve poprskamo osvećenom vodom iz manastira: okolo kuće, sobe, po putu… I mir je dok imamo osvećene vode sa manastirskog izvora, čim ostanemo bez nje, gotovo je. Sa sigurnošću mogu reći da ne bismo dobro prošli da nismo počeli dolaziti na molitve pred čudotvornu ikonu. Eto, sin nam se, isto kao i starija kćer, teško razboleo kad je krenuo u školu.
Dok smo mi bili u kući, on je u dvorištu našao neku crknutu životinju i rukama je dirao. Dobio je zaraznu bolest i završio je u bolnici. Onda smo mi njemu, doktori to nisu ni znali, donosili da pije osvećenu vodu iz manastira. Svaki dan smo mu je donosili, a on je to jedva čekao i pio, samo da što pre izađe iz bolnice.
Kupala sam ga u kadi sa tom vodom, pomazivala ga i uljem koje je o. Gavrilo posvetio. I kako sam ga mazala, tako su njemu sve bubuljice izbijale. Od tog ulja sve je to izbilo van iz njega.
Posle toga je bilo dobro. Zatim je i sa nogama imao problema, isto kao i kćer. Počele su ga boleti, i samo je najedanput klonuo. Pre toga je trčao, bio živahan, a otad jedva da je mogao da hoda, jedva je do škole isao.
U prvom razredu je više bio u krevetu nego u školskoj klupi. Opet smo češće dolazili u manastir, i stanje se popravilo, vidi se na njemu da je sada mnogo bolje. I najmlađa kćer oseća blagodatnu snagu ulja koje je osvećeno u manastiru. Kad je mažem tim uljem, opusti se i leži mirno, a neko drugo, iako je takođe blagoslovljeno, neće da primi na sebe.
Milost je Božja velika, u to smo se uverili stotinu puta. Šta nam se, naprimer, desilo pre više godina, jos dok nismo često išli u crkvu. Vraćali smo se kući oko deset sati naveče, u „stojadinu“ je bila tada cela porodica. Na toj cesti su dva velika zavoja, i baš kad smo mi u jedan od njih ušli, široki šleper sa prikolicom je preticao traktor. Muž je počeo da koči, ali je u tom momentu kočnica otkazala.
Nemoguće je da se na toj širini ceste mimoiđu šleper, traktor i auto, ali mi smo prošli. Nikad nam to neće biti jasno, da li smo možda pored jarka prošli ili iznad njega, čak ne znamo više ni koji je to zavoj bio, ali mi smo se mimoišli sa njima i – ostali živi.
Molitva nam mnogo pomaže, i nasa porodična u kući i od o. Gavrila u manastiru. Kod kuće imamo i ikonu Majke Božje Lepavinske. Jednostavno, kad je gledamo vidimo ponekad da je tužna. Je li to zato sto smo nesto pogrešili ili zbog nečeg drugog, ne znam.
Ali, vidimo i osmeh Njezin, i lepotu Njenu, sve to možemo videti… Svoju sam kćerkicu naučila, svako jutro joj donesem ikonu da je poljubi. I otkad to radim, ja vidim da je ona meni sve lepša i lepša“.