Sujeverje je široko rasprostranjeno u našoj tradiciji, a posebno dolazi do izražaja u najvažnijim trenucima čovekovog života – rođenju, krštenju, svadbi i upokojenju. Razlog tome je vrlo jednostavan – čovek je oduvek nastojao da objasni svet oko sebe, ali su mu najviše muka zadavali početak i kraj, odnosno rađanje i smrt.
Može se čak i reći da su se sujeverja razvila iz želje da se živi zaštite od mrtvih, a ne zbog brige prema precima, kako se to često ističe. Tako je oko smrti ispletena čitava mreža verovanja i običaja, koji se često nazivaju pravoslavnim, a ustvari nisu ni p od pravoslavlja!
Upravo zbog toga su od davnina narodi vodili računa da udovolje duhu pokojnika, jer su se bojali njegove ljutnje. Tako su nastala brojni praznoverni običaji vezani za period pre, za vreme i posle sahrane. Koliko god da su u konteksu religije ovi običaji pogrešni, toliko nam u antropološkom smislu može reći mnogo o nivu svesti primitivnog čoveka.
Počevši od trenutka smrti pa do konačnog sahranjivanja, upokojenje prate razni rituali od kojih su neki čak i bizarni.
– Sujeverja su deo korozivnog stila življenja, odnosno nemoć da se odgovori na pitanja koja nas okružuju – ocenjuje sociolog Ratko Božović.
– To su strahovi doneseni od naših dedova i baba iz prošlosti, koji su došli kao neočekivani vetar koji nas stalno opominje i uznemirava. Iracionalna uverenja imaju jednu dimenziju koja je nasleđena kao jedno, rekao bih, opterećenje ili nagon koji dolazi od arhetipskih struktura, kaže sociolog Božović i dodaje:
– Ono što nije zasnovano na temelju znanja može da proizvede poziciju koja je deo sistema konfuzija koje se javljaju u ljudskoj složenosti. To je metodološki problem. Ne možete racionalno odgovoriti na pitanja koja nas okružuju, a tiču se iracionalnih uverenja.
O odnosu sujeverja i religije progovorio je i otac Predrag Popović. On je u svom stilu objasnio sav apsurd verovanja u ostatke paganstva ili novonastale praznoverice. Objašnjavajući na osnovu ličnog iskustva koliko je beznačajno poštovanje tih običaja, zaključio je da je mnogo važnije da uvedemo „običaje“ kao što su poštenje, čast, dobrota:
– Kad sam imao neki parastos, gledao sam jednog čoveka, za koga svi znamo kakav je, kako preskače grobove i pravi akrobacije. Ja ga upitah ‘Prijatelju, šta radiš to?’, a on mi odgovori da to radi da ne bi zgazio na pokojnika, odnosno na grob. Rekoh mu onda: ‘Druže, toliko si ti zgazio živih, unesrećio porodice, brakove, majke, decu i sve ostale. Gazi slobodno preko pokojnika, mrtvih nemoj da se bojiš.’.
(Espreso/Srbija danas)