Priča Bosanca koje su deca htela da ubiju mnogima glavi pokreće pitanja da li je ovako nešto moguće da se dešava na našim prostorima.
Šemsu Ibrahimovića (88) iz Bosne zadesila je gorka sudbina u već dubokoj starosti, te kroz suze priča kako nije mogao ni da nasluti da će mu se život ovako preokrenuti. Uvek je bio najbolji radnik, trudio se da skući porodicu, a o sebi je najmanje mislio. A onda je dočekao da strahuje od svojih najbližih članova porodice…
– Ako ćeš ikoga ikad kleti, kuni ga da nema mira u svojoj kući i ja sam to doživeo – započinje svoju priču kroz jecaje i suze deka koji je početkom jula napunio 88. godina.
Odrastao je u siromaštvu, a posle rata je umirao od gladi. Otkako je došao na svet, borio se za opstanak, sanjajući o tome da može najmilijima i sebi da zadovolji osnovne životne potrebe.
– Svet je video svašta, ali ovakvu bedu retko. Bos sam zimi išao, jeo sam ostatke kukuruza.
Nakon napornog rada i truda, kada je taman sebi stvorio uslove za pristojan život, oženio se i ponadao da su pred njim konačno lepi dani. Međutim, ispostavilo se da mu je supruga imala, prema njegovim rečima, urođenu šizofreniju, ali on to nije odmah primećivao.
– Rodila mi je četvoro dece, dvoje imaju njenu klicu, a dvoje nemaju. Sa ćerkom sam strašno propatio. A ne mogu da je smestim u neku ustanovu, jer opština ne dozvoljava. Bila je nedavno dva meseca na lečenju u Zenici, doktorka je rekla da nije za kuću i da težeg pacijenta nije imala. Vezali su je i odveli. Htela me je ubiti. Znate li koliko je sve to teško gledati, srce mi se cepa – priča, a suze ne može da zaustavi.
Molio je doktore da je ostave u bolnici, ali ga niko nije slušao. Posle kratkog lečenja je vraćaju kući.
– Kupio sam joj drva za ogrev, celu zimu nije htela da loži, ne znam ni kako je preživela onu hladnoću. Odnesem joj da jede, ona baci. Nikada me nije obišla, kada sam bio strašno bolestan, sad nosim i kateter.
I sa ženom je imao velikih problema, isterala ga je iz velike kuće uz pomoć ucena, te je u pomoćnoj zgradi proveo sedam godina, naglašavajući da ga tada niko od njegovih nije posećivao.
– Imao sam i sina, koji je godinu dana stariji od ćerke, umro je u kanalu. Napravio sam mu radionicu za popravku kola. Dva puta me je gotovo ubio, jer sam branio njegovu ženu od batina, jedva sam živ ostao. Tražio sam gore u srpskim selima spas, da me sin rođeni ne ubije. Moja žena ga je podržavala.
Pod stare dane nema mira.
– Napravio sam im kuću od 900 kvadrata. Bio sam jedan od najboljih radnika u firmi, išao sam u školu tri godine i položio ispit, vozio sam ogroman bager. Mogu raditi na svim mašinama, osim na saobraćajnim. Selio sam se pet puta, od osamdesetih godina sam počeo da primam veoma dobru platu, tad sam krneuo da gradim. Nikad nisam kupio sebi kola, vozio sam bicikl, kako bi njima više stvorio. Imam ja para, ali nema ko da mi pomogne.
Razmišljao je da ode u starački dom, ali je i tu naišao na komplikacije.
– Šta će biti, nemam pojma. Sve sam podelio deci pre 15 godina. Supruga mi je preminula pre oko 4 godine. Kada sam čuo to, bio sam toliko radostan, jer samo ja znam šta sam doživljavao od nje. Bio sam u agoniji. Sam sebi spremim koliko mogu. Mučio sam se da skućim, a sad nemam mira. Ne biste verovali da živi čovek u ovom prostoru. Nisam se nikada luksuzirao, ali je ovo katastrofa. Živim ovde od januara, otkako me je ćerka oterala sa sprata, da sačuvam živu glavu.
Smatra da bi mu sa drugom ženom i sudbina bila bolja.
– Ceo život žalim što mi Bog nije dao normalu ženu, ništa iznad. Samo nekog sa kim sam mogao prosečno da živim – zaključuje Šemso.
Gospodin Kenan iz Austrije je pomogao ovom deki, saznavši za njegovu jezivu sudbinu. Istog trena je došao iz inostranstva kako bi smestio Šemsu u dom, koji je istakao da mu je ovo jedan od najradosnijih momenata, jer je napokon pronašao mir.
(Izvor: Stil)