Stefan Nemanja je najznačajnija, prelomna ličnost srpskog srednjeg veka koja stoji tačno između dve epohe. Nije stvorio srpsku državu, nije ju ni obnovio, ali je odigrao presudnu ulogu u njenom konačnom definisanju i utemeljio je našu najefikasniju dinastiju. Zbog toga je posebno zanimljiv njegov savet pokolenjima koja dolaze.
Savino „Žitije svetog Simeona“ jedno je od naših najznačajnijih srednjevekovnih književnih ostvarenja; zbog uticaja koje je imalo na kasnije pisce moglo bi se nazvati i najznačajnijim.
Postoje dve verzije, kraća koju je Sava pisao tokom prvih pet godina XIII stoleća i koja se nalazi u okviru Hilandarskog tipika, i opširnija koju je utemeljitelj Srpske crkve napisao u svojoj studeničkoj isposnici 1208. godine i smestio u Studenički tipik.
Tolika je važnost ovog žitija da se čak i danas čita u tamošnjim manastirskim trpezarijama 26. februara po gregorijanskom kalendaru, na dan smrti Svetog Simeona (čijim čudotvornim moštima vernici mogu da pristupe u katolikonu ovog manastira, Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice).
Za potrebe ovog teksta izdvojićemo samo one delove koji se odnose na moralne pouke koje je Stefan Nemanja dao svom sinu Rastku neposredno pre svoje smrti, kao savet budućim pokolenjima.
Sava kaže da „u 7. dan meseca februara poče časna starost njegova nešto malo slabiti“ zbog čega „blaženi starac gospodin Simeon pozva mene nedostojnoga i u svakom pogledu umanjenoga“ kako bi mu rekao sledeće:
— Čedo moje slatko i uteho starosti moje, sine, slušaj moje reči, prikloni uho svoje ka mojim rečima i neka ne presahnu istočnici života tvoga, sačuvaj ih u svome srcu. Jer su život svima koji ih nalaze. Svakim čuvanjem čuvaj srce svoje, jer od njih su ishodišta života. Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive usne daleko od sebe odbaci. Oči tvoje neka pravo gledaju i veđe tvoje da migom ukazuju na ono što je pravedno. Pravo hodi nogama svojima i ispoljavaj puteve svoje. Ne skreći ni desno ni levo, jer puteve koji su desno zna Bog, a oni s leva su razvraćeni. A ti uči ono što je pravo, a hođenje tvoje u miru da bude.
Nemanja zatim nastavlja:
— Sine, pazi na moju premudrost, ka mojim rečima prilaži tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a osećaj usana mojih kazujem ti. Čuvaj, sine, zakon oca tvoga, ne odbaci karanja matere tvoje. Sine moj, poslušaj me sada i bićeš blažen, jer blažen je muž koji me posluša i čovek koji sačuva puteve moje. Ne mešaj se sa bezumnima. Traži premudrosti, da poživiš. Ispravi svedočanstva u razum. Jer onaj koji kori zle primiće sebi dosadu, a onaj koji obličava nečastivoga, poreći će sebe. Ne obličavaj zle, da te ne omrzne. Obličavaj premudroga, i zavoleće te. Ukaži premudrome na krivicu i biće mudriji, a pravedniku pouku i nastaviće da je prima. Početak premudrosti je bojazan Gospodnja i savet svetih je razum, a razumevati zakon dobra je misao. Jer ovakvim dobrim običajem mnogo ćeš poživeti i produžiće ti se godine života.
Nemanja, međutim, ne umire u tom trenutku. Sutradan on ponovo najavljuje svoj skori ishod, te počinje da odbija hranu i vodu, i samo se pričešćuje. Jedanaestog dana februara Sava vidi „gospodina Simeona“ kako se ponovo sprema za odlazak pa ponovo traži očev poslednji blagoslov. Nemanja, „podigavši ruke, poče sa suzama govoriti“:
— Trojice sveta, Bože naš, slavim te i blagosiljam te i molim te, i predstavljam te, jer po treći put dajem blagoslov nasledstvu mome. Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, Avraamov, Isaakov, Jakovljev i semena pravednoga, sačuvaj ih i ukrepi u državi bivše vladavine moje, i pomoć Presvete Bogorodice i moja, iako grešna molitva, neka je sa njima od sada i do veka. A pređašnju zapoved dajem im: Imajte ljubav među sobom! A ko od njih odstupi od onoga što sam im ja naredio, gnev Božiji neka proguta njega i seme njegovo!
Sava na to kaže: „Amin“.
Pređašnja zapovest na koju Nemanja podseća Savu odnosi se na ono što je rekao prilikom odricanja od prestola i ustoličenja svog srednjeg sina Stefana:
— Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe. Ovome, kao i od Boga i od mene posađenom na prestolu mome, ti se pokoravaj i budi mu poslušan. A ti opet vladajući ne vređaj brata svoga, no imaj ga u počasti. „Jer ko ne ljubi brata svoga, Boga ne ljubi. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga, neka ljubi i brata svoga“.
Ovo je vrlo lična poruka: sa jedne strane je najstariji Vukan kome je dodeljena Duklja, i Nemanja njemu kaže da se pokorava i da bude poslušan ovome koji je od Boga i od njega posađen na presto, a sa druge strane je Stefan koji vladajući ne treba da vređa brata. Nažalost, braća su zaratila vrlo brzo nakon očeve smrti, ali to je već druga priča.
Uglavnom, da se vratimo na Nemanjinu samrtničku postelju. Sveti Sava kaže da je došla noć „12. dana toga meseca“ koju je sa jednim jerejom probdeo u očevoj ćeliji. Sava ovako opisuje način na koji je preminuo Sveti Simeon Mirotočivi:
„A kada je došla ponoć, utiša se blaženi starac, i više mi nije govorio. A kada je nastala noć, pošto su se svi oprostili i crkvena služba, odmah se prosvetli lice blaženoga starca, i, podigavši oči k nebu, reče:
— Hvalite Boga među svetima njegovim, hvalite ga i na tvrđi sile njegove!
A ja mu rekoh:
— Koga vide te govoriš?
A on pogledavši na me, reče mi:
— Hvalite ga i na silama njegovim, hvalite ga i po premnogoj vladavini njegovoj!
I pošto je ovo rekao, odmah ispusti svoj prebožastveni duh i usnu u Gospodu. A ja pavši na lice njegovo plakah gorko i dugo, i ustavši blagodarih Boga, videvši ovakav kraj ovoga prepodobnog muža.“
Nakon toga Sava nam iznosi neke neprocenjive istorijske podatke: da se Nemanja zacario kada mu je bilo 46 godina, da je vladao 37 godina, da se onda zamonašio i u „tom obrazu“ bio tri godine, te da je umro kada mu je bilo 86 godina. Datum smrti u žitiju je 13. februar 6708. godine, što odgovara 26. februaru po gregorijanskom kalendaru, godine 1199. posle Hrista.
(Espreso / Telegraf)